Sve Novosti

Moj lovački mentor

Star InactiveStar InactiveStar InactiveStar InactiveStar Inactive
 

Na čiviluku okačena zelena vijetnamka. 

Bradonja je tu. Prvi je na lokaciji. 

“Mali šta ćeš piti?”

Upita me sa radošću. 

-“Isto što i Miša”, odgovoram konobaru. 

Za ta jutrenja u šanku je uvek bila neka njegova dobijača, loza, ali samo kvalitet. 

Uglavnom je tako počinjalo jutro pred lov, 

kafa i ljuta, za lakše i brže razbudjivanje. Razmenimo po cigar, uz njegovo, uvek smešno, pitanje:

“Gde nadjes te cigare mali, ja nikad ne naletim na njih?”

Razne teme o lovu i životu se tu započnu, i traju ceo put do lovišta, kroz lov i nazad do Novog Sada...Biti lovački mentor nije samo priča o lovu. 

Moj komšija Miša, je bio moj lovački mentor. Blag čovek po naravi, širokog osmeha, sede brade, za suprotni pol neodoljiv. Iskusan i ostvaren na svim životnim poljima. 

Na njegov poziv da se u nedelju ide u akciju, kod mene nije bilo nedoumice oko mog odlaska, još kao pripravnik. Koliko propuštenih izlazaka, ili odlazaka kući iz grada pre ponoći, samo da se ujutru ne uspavam...

Nikada neću zažaliti!

Stara petlara, uf, sad kad se setim, bila teška, ali sam je rado uzimao u ruke, da je ne bi okačio na granu drveta. Za to vreme dok je on uredno postavljao razni sitniš i djakonije da zajedno doručkujemo sa ostalim lovcima, ja sam se oduševljavao tom tvorevinom. Pa je u rame ubacivao, u prazno nišanio. Koliko puta nisam ni doručkovao samo da bih što duže držao pušku u rukama. Mada Miša je imao običaj da kaže da mu mnogo udara po prstima. Meni je baš bila savršena. 

Moja radost pri nošenju fazanske divljači kući koju on odstreli, nije bila merljiva. 

Miša je tada lovio sa crnim labradorom Brundom. Pametan, žestok, jak i uporan pas. Dovoljno za mene, da se i moj izbor za prvog lovačkog psa, svede na crnog labradora Unu po uzoru na mog mentora. 

Prva moja puška, koja me hvala Bogu i dan danas služi, on je zaslužan za to takodje. Irig, pregled, proba. Sve za 10 minuta gotovo, idemo kući. 

“Kada nisi siguran, uvek budi na strani divljači i nećeš pogrešiti”, pamtim ovaj njegov savet koji mi je dao kada sam prvi put išao u lov sa svojom puškom i svojim psom.

Gde smo i šta smo lovili, nije ni bitno na kraju krajeva... Da nam je bilo lepo, jeste. 

Ono što je najbitnije, jeste, da ovakav čovek i lovac zaslužuje da ga se sećamo.

Svim mladin lovcima preporučujem da trebaju da se sete svog lovačkog mentora, da ga posete, da mu lovinu odnesu ako je prestao sa lovom zbog starosti. 

Tvoje mesto za prvom jutarnjom nikad neće biti zaboravljeno. Poručivaćemo i dalje za tebe, jer ćeš uvek biti deo nas. Nedostajaće nam, da nam kažeš, uspori, stani, ima vremena. 

Večna lovišta sa tvojim Brundom i Leom su ti sada širom otvorena.

Hvala ti što si me uveo u svet lova. 

Da si živeo i sto godina, malo bi bilo da nas naučiš o lovu i životu sve što si znao. 

Neka ti je večna slava i hvala!

U sećanje na velikog lovca, čoveka, komšiju i lovačkog mentora Milovana Oreščanina 01.01.1956-04.08.2021.

U Novom Sadu, 06.08.2021. Dejan Džakula

Lov i još ponešto©2021 Sva prava zadržana. Design & SEO by NewNowMedia

Search