U dubini šuma i ravnica Srbije, gde se odjek puške nekada činio jedinim zvukom koji prati lov, danas sve češće odjekuje dečji smeh, znatiželjna pitanja i koraci mladih članova lovačkog podmlatka. Ali upravo ta nova generacija postavlja pitanje: da li smo kao društvo, kao lovci i kao zakonodavci učinili sve da lov bude ne samo tradicija, već i bezbedna i edukativna aktivnost?

Slika dede i unuka u lovištu, s puškom u ruci i pažljivim pogledom ka horizontu, simbol je više od porodične bliskosti. Ona predstavlja prenošenje znanja, ljubavi prema prirodi i odgovornosti prema životinjama i okruženju. Međutim, da bi taj simbol opstao, potrebna je hitna promena – kako u pravnom, tako i u svesnom i kulturološkom smislu.

Zastareli zakoni – rizik za sve učesnike u lovu

Zakon o lovstvu i Zakon o oružju u Srbiji već godinama kasne za stvarnošću na terenu. Dok je u pojedinim evropskim zemljama regulisana prisutnost maloletnika u lovištima, kod nas je ta tema nedovoljno razrađena. Lovačka udruženja često improvizuju sopstvena pravila, a zakon ne prepoznaje potrebu za jasnom, uniformnom regulativom koja bi omogućila kontrolisano i bezbedno uključivanje dece u lovačke aktivnosti.

Osim toga, regulisanje transporta oružja, uslovi za čuvanje i upotrebu, kao i psihološka i etička edukacija samih lovaca, ostaju zapostavljeni. Posledice mogu biti fatalne, a odgovornost se prečesto prenosi sa jedne institucije na drugu, bez suštinskih promena.

Promena svesti – izbacivanje loših navika

Ništa manje važno od zakona jeste kultura samih lovaca. Upotreba alkohola tokom lova, nepoštovanje sigurnosnih mera, nestručno rukovanje oružjem i zanemarivanje osnovnih pravila ponašanja u prirodi – sve su to navike koje moraju postati prošlost.

Samo onaj lovac koji razume da je lov pre svega disciplina, poštovanje i odgovornost, može biti uzor mlađim generacijama. Lovačka udruženja, kao nosioci tradicije, (prim.aut. mnoga starija od 130 godina) moraju preuzeti vodeću ulogu u obrazovanju svojih članova, kroz seminare, kontrole i saradnju sa školama i lovačkim stručnim službama.

Bezbedno okruženje za lovački podmladak

Deca u lovištu nisu turisti – oni su budući čuvari prirode kao i tradicije, ali samo ako ih naučimo pravim vrednostima. To podrazumeva da im se obezbedi bezbedno okruženje, adekvatna oprema, obrazovni materijali prilagođeni uzrastu, kao i stalno prisustvo odraslih koji će ih mentorski voditi.

Danas, više nego ikad, kada se mladi sve više udaljavaju od prirode, potrebno je uložiti dodatne napore da se lov predstavi kao aktivnost koja podstiče disciplinu, ljubav prema zemlji i ekologiji, a ne kao puka aktivnost sa odstrelima divljači.

Tradicija – temelj budućnosti

Lov je više od hobija – on je živi deo srpskog kulturnog nasleđa. Ali bez podmlatka, ta nit će se prekinuti. Zato je od suštinskog značaja da se tradicija prenosi "sa kolena na koleno", na način koji je dostojan 21. veka. U tome deda i unuk postaju simbol mostova između vremena, generacija i vrednosti.

Pozivamo nadležne institucije, lovačke saveze i sva udruženja da hitno pristupe izradi novih zakona koji će prepoznati ulogu podmlatka, ali i podići standarde bezbednosti. Istovremeno, pozivamo sve lovce da sami pokažu primer i postanu čuvari ne samo prirode, već i naše kulturne i porodične baštine.

Jer “porodica i tradicija su najvažniji”, a lov – ako je ispravno shvaćen – može biti najlepša škola života.

Piše: Dejan Džakula