Sve Novosti

Nisu sve pojeli „skakavci“

Star InactiveStar InactiveStar InactiveStar InactiveStar Inactive
 

Četvrtak, 30. decembar: Moj prijatelj, saborac lovac Neša, zove me da se dogovorimo o tradicionalnom prvom danu lova u godini koji je za nas uvek 1. januara.

To koristim kao povod da uz jutarnju kafu supruzi, sinu i ćerki, koja je nedavno dobila prvo zaposlenje, sugerišem da je vreme da penzionišemo moju staru tandžaru. Već mi je dojadilo u poslednje tri godine da u istu prodavnicu lovačkog oružja svako malo navraćam, tražim i meračim istu kombinovanu pušku. Pomislih tog jutra došlo je vreme da iznenadim i sebe a i prodavce u pomenutoj radnji (urednik mi zabranio da reklamiram firmu).

Elem, ohrabrim se i pomenem, onako, kao uzgred, čime bi mogli da me obraduju moji najmiliji.

Prve reakcije su obećavale, sve dok nisam izustio – cenu.

Deca su se nasmejala a moja draga, bez glasanja, zaključila je da takva investicija (navodno zasad) nije na listi prioriteta porodičnog budžeta. Nije se setila, a mogla je i da odrecituje onu epsku o Mandušiću Vuku i ubojitoj pušci.

Petak, 31. decembar

Dan, a ispostaviće se i celu ovu dnevničku sedmicu obeležio je nestanak Mateja Periša, mladića iz Splita koji je u Beograd došao s društvom da proslave novogodišnje praznike. Splićanin je poslednji put viđen kasno sinoć u klubu Gotik na Savskom keju. Po najgorem tabloidnom običaju usledile su i smenjivale se pretpostavke o sudbini mladog Splićanina. Reakcije običnih građana su, međutim, ukazivale da solidarnost i saosećanje nisu pojeli skakavci, kao što se to ne retko čini. Ipak smo ljudi!

Pripremu za Novu 2022. godinu započeo sam kao pravi ranoranilac, u krevetu, pokušavajući da prespavam posleponoćnu kanonadu svečarskih praskova i eksplozija. Nije bilo najuspešnije, ali sve trpim verujući u ideju i nameru da jutro bude bolje.

Subota, 1. januar

Rano, neobično toplo jutro ispod Kosmaja, okolina sela Sibnice.

Stara ekipa u potrazi za sitnom divljači kao što su zec, fazan, lisica… Šakali i drugi predatori su se poslednjih godina u ovim i ne samo ovim krajevima namnožili i premnožili.

Protivnici lova obično ne razumeju da je u prirodi moguće narušavanje ravnoteže ekosistema, posebno pod uticajem predatora koji mogu da naprave pravi pomor među plemenitom divljači. Takođe im nije poznato koliko odgovorni i savesni lovci zapravo brinu o flori i fauni. Moja ekipa svake zime, u više navrata, u staništima ostavlja hranu, pre svega žitarice kao i minerale koje kupujemo sami a bez kojih mnoge životinje ne bi opstale. Postoji i ceo lovački ritual poštovanja životinja tokom samog lova i posebno nakon odstrela: na primer, prilikom fotografisanja lovca sa ulovljenim srndaćem ovoj plemenitoj životinji se u usta stavi zelena grančica ili snop trave što simbolizuje poslednji zalogaj.

S Kosmaja se vraćamo bez ispaljenog patrona, nismo imali sreće… Ali nismo nezadovoljni, dan je svejedno bio prijatan zbog duge šetnje i prijateljskog ćaskanja.

 

Nedelja, 2. januar

Jutro u mom klubu Karuzo, s prijateljem Svetom degustiramo paštetu od divljači. Nije lovac, ali ga zanima recept.  Odgovaram, ništa prostije. Ustajem oko pet i bešumno se iskradam iz stana. Rizik da probudim nekoga od mojih najmilijih je veoma visok: doleti poneki kućni projektil. Ulazim u svoj prastari mercedes 123 koji, gle čuda, neće da upali. Naiđu dva namernika, očigledno iz kasnog noćnog provoda, radi su da pomognu ali mašina od dve tone ne mrda. Odlaze gunđajući a ja nekako doguram do nizbrdice i konačno palim motor. Uraaa! Na ulazu u Beljinu kod Barajeva u snegu zaglavila jutarnja Lasta.

Posle dobrih pola sata nekako, ipak, prođem… Lov je tog dana bio uspešan. Paštetu od divljači začinite po želji i dodajte puter. Tajna dobrog ukusa je u čašici francuskog konjaka. Jedna je obavezna, drugom se nazdravlja vrhunskoj pašteti.

Ponedeljak, 3. januar

Obilazim majku na Avali. Starica, uprkos osamdeset četvrtoj, uspešno odoleva kovidu. Nedavno, kad su joj saopštili da je inficirana, rekla mi je da je svesna poodmakle dobi, ali da bi bilo glupo da umre od korone. Pita me gde ću dalje, priznajem da idem u lov sa mlađim bratom.

Očekivano sledi pitanje punoletnom pedesetšestogodišnjaku da li sam obukao zimske gaće.

Uprkos potvrdnom odgovoru i majka Staninom multislajsnom skeniranju pogledom, moram to da dokažem zavrtanjem nogavica.

Dobio sam dozvolu.

Dok odlazim setim se, davno je bilo, moja neuka majka mi jednom očita lekciju koju sam zauvek registrovao u mentalnoj biblioteci: Gde i zašto žuriš, jednom ćeš se sresti sam sa sobom, i šta ćeš onda.

Po povratku vadim iz gepeka lovinu. Na upitan pogled majke brat sleže ramenima a ja kažem pucali smo obojica, bata je, kao i uvek, pogodio – vazduh.

Utorak, 4. januar

Na molbu poznatog novinara i prijatelja pristao sam da se sretnem sa ekipom zagrebačke TV N1 koja je doputovala zbog Mateja Periša. Očekivali su da kao bivši policijski inspektor za otmice i iznude saopštim neko svoje viđenje portage za misteriozno nestalim mladićem. Zamolili su da razgovor snime na samom Savskom keju.

Pred susret s novinarima razmišljao sam o tome kako da izjavom ne umanjim nadu porodice, ali i da ne podgrevam očekivanja. Na keju bio sam zatečen brojem novinarskih ekipa. Usledila je pres-konferencija u serijalu, ne mogu se setiti svih medija čije kamere i mikrofoni su bili uključeni oko mene. Redom sam im ukazivao da sam uveren da je slučaj najozbiljnije shvaćen i da su u istragu uključeni najozbiljniji kadrovski potencijali MUP-a. Ali i da je još mnogo nerasvetljenih okolnosti o kojima ne bi trebalo spekulisati kako zbog saosećanja s porodicom nestalog tako i zbog same istrage koja je očigledno veoma kompleksna.

Na primer, mogu misliti koliko sati video-materijala nadzornih kamera treba pedantno pregledati, i sa koliko neposrednih i indirektnih svedoka treba razgovarati. Setio sam se nekih ranijih slično dramatičnih slučajeva iz višedecenijske aktivne službe i saradnje sa novinarima.

Slične su to profesije, slatke i gorke, priznate i osporavane… Svakako nije slučajno to što sam sa nekim novinarima ostao prijatelj i po okončanju profesionalne karijere.

Sreda, 5. januar

Nastavila se dramatična potraga za istinom o nestanku Splićanina, ali se otvorila još jedna teška priča u dalekoj Australiji. Novak Đoković je sleteo na aerodrom u Melburnu i uprkos zvaničnim najavama da će mu biti omogućeno učešće na Australijan openu, stvari se komplikuju.

Organizatori ovog grend slema, jednog od četiri najveća teniska takmičenja, objavili su neposredno pre njegovog poletanja za Melburn da je prvi teniser planete dobio medicinsko izuzeće od zabrane nevakcinisanima da učestvuju na turniru.

Prvobitno, slavodobitno olakšanje nacije i svih Đokovićevih navijača srušile su australijske vlasti kad su mu na aerodromu saopštile da mu neće odobriti vizu, odnosno da će biti deportovan odakle je i doleteo.

Još zvanično nekrunisani teniski kralj svih vremena odjednom je postao persona non grata turnira koji je osvajao rekordnih devet puta.

Na kraju ovog dnevnika Novaka ostavljamo u prinudnom smeštaju hotelu Park u Melburnu.

Sve ostaje neizvesno, ali je sigurno da fenomenalnog i osvedočenog borca nijedna administrativna ili politička odluka neće sprečiti da bude to što je već nebrojeno puta pokazao – da je broj jedan!

I kao sportista i kao čovek.

Autor je bivši policijski inspektor

izvor: danas.rs

Tags: ,
Lov i još ponešto©2021 Sva prava zadržana. Design & SEO by NewNowMedia

Search