U ovom tekstu se nećemo baviti primarno standardom već više istorijom i upotrebom Italijanskih ptičara u praktičnom lovu i njegovim karakteristikama kao psa za lov na pernatu divljač i zeca. Naime, Bracco Italiano kao pas koji markira pominje se još iz vremena 5 veka p.n.e, a u Italiji prihvacen kao lovački pas još u srednjem veku. Ovu rasu odgajale su plemićke familije Medici i Gonzaga , i njihove linije su bile veoma trazene u to vreme. Koliko su bili cenjeni govori u prilog činjenica da su bili označeni kao vredan poklon u aristokratskim krugovima, pa se pominje i činjenica da je jedan par poklonjen čak i na Francuski dvor 1527. godine. U doba renesanse ova rasa postala je ne izostavni pomoćnik u lovu na pernatu divljač što se tada smatralo plemićkim i  ekskluzivnim lovom Italijanskih plemića. Krajem 19. i 20.  veka dolazi do značajnog pada broja ovih pasa verovatno popularizacijom drugih vidova lova, a rasu od istrebljenja spasio je Ferdinand Delour de Ferrabouc ( 1838-1913) , koji je ujedno bio i odgovoran za postavljanje prvih standarda ove rase. Konačni standard za ovu rasu postavio je ENCI 1949., a odmoh potom je osnovan i prvi klub Societa Amatori Bracco Italiano – SABI . Originalno poreklo ove rase nije baš najjasnije, ali se veruje da su postali od kombinacije Egipatskog lovnog psa, Molosa ili Persijskog mastifa. U kasnijim ukrštanjima došlo se do današnjih kombinacija koje originalno vode poreklo od pasa koji su u oranž-beloj varijanti potekli iz lakših linija planinskog dela Piedmont regije od tzv. Piedmont poentera, a lešnik-bele kombinacije iz Lombardije koje su bile teže i krupnije za šta je zaslužna krv Lombard poentera. U medjuvremenu ove dve linije su medjusobno ukrštane , i došlo se do današnjeg izgleda i kolorita ove rase. 

Bracco Italiano  na terenu dominira svoji lakim dužim ili kraćim kasom što je i svojstvena karatkeristika u kretanju ovog psa. Dominira svojim nosom koji je visoko podignut i ima impozantan domet u otkrivanju divljači. Takodje , osoben po pitanju privrženosti lovcu i sjajnoj saradnji u lovištu po principu oči u oči, za razliku od nekih njima sličnih rasa koje se koriste u ove svrhe. Sama pretraga terena i markiranje divljači zajedno sa kuleom pružaju lovcu neopisivo zadovoljstvo. Aport iz vode, ali i sa suvog terena oduševljava u mekoći nošenja divljači i tačnosti predaje samog aporta. Masivnost u gradji, i veoma jaka i elastična koža slabe osetljivosti kod ovog psa predstavljaju prednost u pretrazi teško dostupnih terena kao što su trska, trnovito šiblje , guste šikare i bagremaci. Poljski lov na prepelice i jarebice pretragom terena karakterističnom samo za Italijanskog ptičara predstavlja jedan fascinantan doživljaj. Loviti fazana za mene koji sam lovio  ovu divljač i sa drugim pasminama  predstavlja sasvim novu dimenziju . Lov šljuke je nešto zbog čega Italijani sa ponosom hvale svoju rasu. Privrženost i lak trening omogućava poprilično mekan karatker ovog psa , stoga primena strožijeg kažnjavanja za lovce koji su na to navikli može predstavljati manji problem.  Inteligentnost u pogledu lovnih navika je na zavidnom nivou, i pas ih prilično lako usvaja uz adekvatnu stimulaciju. U kontaktu sa velikom brojem odgajivača i razmeni iskustava, saznao sa ih čak negde koriste i kao saradnjike na otkrivanju krvnog traga, ali kao goniče na divlje svinje  upravo zbog svog nosa, iako to nije primarna namena ove pasmine. Takodje, lov na zeca nije stran ovoj rasi i veoma je popularan u Madjarskoj , Rusiji, Slovačkoj i Poljskoj. Zdravstveno kod ovih pasa nema mnogo prijavljenih predispozicija, naravno da kao i kod svih velikih rasa pri nabavci ovih pasa mora se voditi racuna o genetski naslednim oboljenjima kao što su pre svega displazija kukova i laktova, te se preporučuje kupovina štenadi od testiranih roditelja koji imaju sertifikate o odsutnosti ovih oboljenja.  Po pitanju ishrane ovi psi nisu zahtevni, a za uslove držanja važi uopšteno pravilo kao i za sve kratkodlake pse u hladnom periodu godine. 

Za mene kao vlasnika, odgajivača i nekog ko je lovio i sa drugim pasminama, a pre svega kao iskrenog kinologa koji poštuje sve ostale lovne rase koje imaju svoje kvalitete koji nemogu da se ospore, mišljenja sam da ko god se sretne sa ovom rasom neće ostati ravnodušan. 

Nadam se da će ovaj tekst doprineti omasovljenju ove prelepe rase u našoj zemlji ali i u regionu, jer loviti sa Bracco Italiano mora da se doživi. 

Velik lovno-kinološki pozdrav Prof. Dr Ivan Stančić , DVM