Šta je doneo novi Zakon o oružju i municiji: Preregistracija pištolja i lovačkih pušaka, sa strogo utvrđenim merama i postupcima koje taj proces nosi, problematična je s pravnog stanovišta. Ako je država rešila da promeni obrasce, onda je to morala da učini o svom trošku. Ovako kako je rešeno, praktično se ukida dotadašnje pravo uz određenu i ne baš malu štetu

 

Odavno jedan zakon nije doneo toliko burnih reagovanja kao što je to slučaj sa Zakonom o oružju i municiji, čija je primena odložena do marta 2020. godine. Mere predviđene u zakonu su toliko stroge da su se mnogi vlasnici oružja zapitali da li će im biti dozvoljeno da i dalje poseduju pištolj, lovačku pušku ili karabin. Posle više akcija legalizacije oružja nove mere učiniće da mnogima oružje bude oduzeto. Zamena dozvole za posedovanje, odnosno nošenje oružja do te mere su iskomplikovani da građani otvoreno negoduju, a ne baš malo njih ima primedbe na silne takse i ukupne troškove za preregistraciju oružja.

 

ZAKON I USTAV Kao pravni instrumenti vođenja politike koja uređuje različita polja društvenog života, zakoni sadrže prava i obaveze. Po Ustavu Republike Srbije, vlada pisanjem i predlaganjem zakona i podzakonskih akata vodi računa da oni budu u skladu s najvišim pravnim aktom u državi.

„Čini nam se da Zakon o oružju i municiji („Sl. glasnik RS“, br. 20/2015), koji se ovih dana često pominje zbog produženja roka za registraciju oružja, a kritikuje i duže – ne ispunjava uslov ustavnosti, jer su neke njegove odredbe protivne Ustavu“, napisao je u jednom dnevnom listu Slobodan Orlović, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

Prvo što upada u oči je, kako navodi profesor, to što zakon praktično izjednačava građane koji poseduju validne oružne isprave (za lovačko i oružje sa olučenim cevima) sa građanima koji prvi put nabavljaju oružje. U pravu nije moguće odbraniti stanje da onaj koji već ima neko pravo, i onaj koji to pravo tek treba da stekne, imaju isti pravni status i zakonski tretman – ali u slučaju našeg zakona to je moguće.

Pre nego što policija i krene u meritorno ocenjivanje ispunjenosti uslova za držanje oružja (čl. 11 zakona), svi koji žele da zadrže oružje moraju da plate takse za registraciju i izradu oružnog lista (mada ga već imaju), kao i troškove novina, poput lekarskog pregleda ili ormara za oružje – sve ukupno oko 25.000 dinara za jednu lovačku pušku. Ovo će mnoge vlasnike oružja odvratiti i od pokušaja da „obnove“ pravo koje imaju, razoružavajući ih tako već u predvorju.

U planinskim krajevima, gde vukovi često napadaju stada ovaca, vlasnici stoke imaju lovačke puške kojima štite stado od drskih istrebljivača. S televizijskih ekrana mnogima su pred očima prizori, naročito u zimsko vreme, beživotnih tela ovaca koje su zaklali vukovi. Vlasnici stada izjavljuju da se neće upuštati u proces preregistracije jer je to najpre skupo, a naročito im smeta to što moraju da pribave ormare sa bravom za držanje lovačke puške.

O ponovnom ostvarivanju istih prava profesor Orlović ima sledeće viđenje: „Suštinska ustavnopravna zamerka je da zakon ima protivustavno retroaktivno dejstvo (unazad, čl. 197 Ustava). Ukida građaninu postojeće pravo, na zakonit način stečeno, nalažući mu, uz to, da za ponovno ostvarenje istog prava prvo plati ulaznice – takse i napred navedene dodatne troškove. Ovakve zakonske odredbe suprotne su principu pravne sigurnosti kao jednom od osnovnih sastojaka načela vladavine prava (čl. 3 Ustava). Vlasnici oružja su pod pravnom nesigurnošću jer su zbog nepredvidivih zakonskih normi (koje praktično ukidaju dotadašnje pravo) sprečeni u ostvarivanju zajamčenih prava i trpe određenu štetu (po principu – danas imaš pravo, sutra ga nemaš).

„Zakonom se ugrožava i mirno uživanje svojine, odnosno garantovano pravo na imovinu (čl. 58, st. 1 Ustava) jer je oružje imovina u privatnoj svojini (lat. usus, fructus, abusus). Ovaj zakon krši i ustavnu zabranu smanjenja dostignutog nivoa ljudskih prava (čl. 20 Ustava) – zakonsko pravo na oružje već je stečeno, kao i ustavno pravo na imovinu, a sada se praktično oduzimaju jer kogentna norma naređuje da se ponovo podnese zahtev za oružje. Suštinski, građani koji već imaju oružje ne mogu da steknu ikakvo novo pravo, naprotiv – gube stečeno trajno pravo (na dozvolama nije bilo vremenskog ograničenja) da bi ga po drugi put, eventualno, stekli, kada plate dažbine i ispune zakonske uslove“, navodi Orlović.

 

NEOPRAVDANI A NAMETNUTI TROŠKOVI Borci Narodnooslobodilačkog rata, ljudi sa devedeset i više godina, a kojima oružje predstavlja „ratnog druga“ i uspomenu na vreme kada su izvojevali pobedu nad brojnijim i bolje naoružanim fašistima, posebno su ozlojeđeni. Smatraju maltretiranjem proces novog sticanja prava za posedovanje oružja. Od pribavljanja određenih potvrda, preko lekarskih pregleda i odlaska u policijsku stanicu. Žuljaju ih i neopravdani novčani troškovi.

„Ako bi se novouvedeni lekarski pregled za vlasnike oružja i mogao braniti, jer se zdravstvena sposobnost sa starošću menja (slabi), za povrede prava na imovinu, načela pravne sigurnosti i stečenog nivoa prava, kao i za novčane namete, nema ustavnog osnova. Ako je država (vlada) želela da ažurira podatke, osavremeni i zameni isprave (plastični čipovani oružni listovi) i proveri uslove kod vlasnika oružja, onda je to morala da učini o svom trošku. To nije uradila već je donela zakon sa neustavnim odredbama koji važi unazad, a lovce i ostale vlasnike oružja razoružava za ubuduće. Teško da je vlada ovog puta koristila američki model iz drugog ustavnog amandmana (1791) koji štiti slobodu države i građanima garantuje neograničeno pravo na oružje, bez dozvola, iako i naša nacija, bar podjednako, poštuje (voli) oružjem“, zaključuje profesor Slobodan Orlović.

Sastavljač novog Zakona o oružju i municiji nije vodio dovoljno računa o državnim činovnicima, preciznije rečeno o penzionisanim oficirima i podoficirima naše vojske, a i penzionisanim pripadnicima MUP-a. Reč je o kategoriji građana kojima je oružje bilo sredstvo za obavljanje službene dužnosti. Pištolj je simbol njihove profesije, o čemu je trebalo voditi računa prilikom određivanja zakonskih paragrafa. Te specifičnosti je zasigurno trebalo ispoštovati.

„U procesu preregistracije oružja naročito je ponižavajuća takozvana provera nadležnih državnih organa (o podobnosti podnosioca zahteva). Naime, kada podnesete zahtev za preregistraciju oružja, policajac dobije zadatak da u vašem komšiluku proveri kakav ste vi čovek. Događalo se da policajac naleti na komšinicu kojoj se taj neko zamerio, pa ona onda saspe svu verbalnu ljutinu, preterujući u kvalifikacijama mana svog komšije. U drugoj fazi na zvono vašeg stana oglasi se policajac, navodeći da je došao da proveri uslove pod kojima držite oružje. Tako u vašem stanu više nije obezbeđena privatnost, zajamčena pravnim aktima zemlje“, kaže za „Pečat“ general-major Slobodan Pejak, lekar specijalista, do pre nekoliko godina pomoćnik ministra odbrane.

U razvijenim zemljama Zapada, na primer u Francuskoj, nabavka oružja je do te mere pojednostavljena da kupac ode svojoj kući, a u roku od mesec dana na adresu stanovanja dobija dozvolu za posedovanje oružja.

„Zahtev za preregistraciju oružja podneo sam pre više od devet meseci. Sve je išlo usporeno i pogrešno. Evo, do dana današnjeg još nisam dobio novu dozvolu. Dogodilo se čak da mi je dva puta naplaćena ista taksa, a još uvek mi nisu vraćene pare, iako sam to zahtevao“, navodi Pejak.

Ako je tako, a jeste, postavlja se pitanje da li će organi Ministarstva unutrašnjih poslova uspeti da do marta iduće godine obrade sve zahteve i izdaju nove oružane listove?

Porez na oružje je mnoge doveo do neželjenih a izazvanih frustracija. Na slobodnom tržištu polovni pištolj „Zastava“ kalibra 7,65 mm može da se nabavi po ceni od oko 6.000 dinara. Vlasnici te vrste pištolja svake druge godine praktično „otplaćuju“ vrednost svog oružja. Mnogi su do sada sedam-osam puta „isplatili“ već jednom kupljeni pištolj. Najnovije mere preregistracije oružja, koje očigledno imaju nameru da se narod razoruža, kako se govori poluzvanično, inicirala je jedna skandinavska zemlja koja i finansira taj proces. S obzirom na činjenicu da terorizam hara svetom, veoma je važno da deo stanovništva, u određenim situacijama, može da spreči krvavi pir terorista. Ko će to učiniti u specifičnim situacijama ako neće penzionisani pripadnici vojske i policije?

Kriminalci i, uopšte, podzemlje, i dalje će posedovati oružje. Kako ko, neko s dozvolom, neko bez nje. Razoružavanje naroda njima će uliti dodatnu sigurnost jer će znati da u oružanim pljačkama neće imati ko da im se suprotstavi.

Kada je 1983. godine, usred Beograda, izvršen atentat na turskog ambasadora, prvi su mu se suprotstavili slučajni prolaznici. Obojica atentatora počela su da beže, a za njima su potrčali građani. Jednog od njih je pokušao da zadrži, hvatanjem oko pasa, penzionisani pukovnik Slobodan Brajović, a Milivoje Nikolić ga je uhvatio za ruku. Terorista se, međutim, otrgao i ispalio dva hica u Brajovića. Jedan je pogodio pukovnika, a drugi prolaznicu Zoricu Zolotić.

 

DIGITALIZACIJA? „Lekarski pregled koji sam prošao da bih stekao uslov za preregistraciju oružja podrazumevao je i nalaz psihijatra. Doživeo sam da mi mlada koleginica kaže kako ću morati da popunim test inteligencije“, veli general u penziji Slobodan Pejak, inače sin narodnog heroja i čovek kome je u mladosti utvrđena natprosečna inteligencija.

Da li se neko od nadležnih zapitao koliko treba vremena za pribavljanje brojnih dokumenata koja iziskuju i novčane troškove (ne male), a da se ne govori o raznim šalterima i na kraju dugotrajni postupak i čekanje u MUP-u. Službenici MUP-a zaduženi za ove poslove traže sve ono što je propisano i tu nema šta da im se zameri, ali opet dolazimo do pitanja svih pitanja: Da li je sve ovo trebalo ovako da se zaoštri?

„Ako je već donet zakon da treba izvršiti preregistraciju službenog oružja (a ne znamo zašto), zbog čega to nije urađeno tako da se umesto dosadašnjih izdaju novi obrasci oružanog lista, a da pri tome vlasnik oružja pribavi samo uverenje o zdravstvenoj sposobnosti“, navodi general-pukovnik u penziji Božidar Babić, negdašnji komandant Druge armije VJ.

Koliko je poznato, u Srbiji je u dobroj meri završena digitalizacija aktivnosti državnih organa i dokumenata koji se odnose na njih. Ako je tako, zašto su vlasnici oružja upućeni na šaltere kako bi pribavili određene potvrde? Zar nije efikasnije da nadležni organi samo pritiskom na kompjutersko dugme dobiju traženi dokument?

Silne takse imaju za zadatak da još više napune inače prepuni budžet Republike Srbije. Nejasno je zašto će se „kola slomiti“ upravo na vlasnicima ličnog oružja.

Kada je autor ovog teksta zapitao visokopozicioniranog pripadnika MUP-a Srbije zašto je zamena dozvola na oružje do te mere iskomplikovana, ovaj je, uz napomenu da insistira na anonimnosti, rekao da je to urađeno tako što je prepisan inostrani zakon, s tim da nisu poštovane specifičnosti koje vladaju u Srbiji.

Posledice zakona će postati vidljivije u narednim mesecima. Da li će autori spornog zakona smoći snage da neke paragrafe promene, a neke ukinu, ostaje da se vidi.

 

REVOLT RODOLjUBIVE POPULACIJE

Udruženje vojnih penzionera Srbije i Asocijacija udruženja penzionera unutrašnjih poslova Srbije uputili su predsedniku Republike Srbije, predsednici Vlade RS, ministrima za unutrašnje poslove i odbranu i načelniku Generalštaba VS zajedničku inicijativu za dopunu Zakona oružju i municiji, sledeće sadržine:

„Članom 50 Zakona o oružju i municiji propisana je obaveza fizičkih lica koja su posedovala oružane listove i dozvole za nošenje i držanje oružja za ličnu bezbednost izdate do početka primene navedenog zakona da u roku od tri godine od početka primene zakona podnesu zahtev za izdavanje novih isprava u skladu sa zakonom.

Postupajući po zahtevima članstva, predlažemo da se od napred navedene obaveze oslobode vojni penzioneri i pripadnici organa unutrašnjih poslova i bezbednosti, tako što bi se u članu 50 predmetnog zakona dodao novi stav 4 koji glasi:

Obaveze propisane stavom 1 ovog člana oslobođena su vojna lica i pripadnici organa unutrašnjih poslova i bezbednosti penzionisana pre početka primene ovog zakona.

Prihvatanje predložene dopune Zakona bilo bi pravično i svrsishodno prema navedenoj populaciji, a nikako ne bi narušilo, odnosno umanjilo postizanje svrhe i ciljeva predmetnog zakona, iz sledećih razloga:

1. Oružje za koje poseduju oružane listove navedeni penzioneri su kupili ili su ga dobili kao nagradu – poklon tokom službe ili pri odlasku u penziju. Do penzionisanja su ga posedovali uz službenu dozvolu i koristili i u vršenju službe, a nakon penzionisanja su za to oružje pribavili oružane listove po zakonu. Kroz čitav višedecenijski period posedovanja tog oružja, ovi penzioneri su sa njim postupali po važećim propisima, disciplinovano i pažljivo, tako da nije bilo ugrožavanja građana i javnog reda i mira, ni nehato ni umišljajno.

2. Većina tih lica penzionisanih pre početka primene predmetnog zakona su poodmaklog životnog doba, u sedamdesetim i osamdesetim godinama starosti. Po neumitnim zakonima prirode, u dogledno vreme će doći do toga da njihovi naslednici postupe po odredbama člana 29 predmetnog zakona. Otuda se nameće pitanje potrebe, neophodnosti i pravičnosti nametanja obaveze pribavljanja novih oružnih listova ovim penzionerima, sadašnjim vlasnicima oružja.

3. Oružje za koje poseduju oružane listove, posebno ono dobijeno kao nagrada ili poklon pri odlasku u penziju, ima za penzionere veliku afekcionu vrednost, kao jedina očuvana veza sa službom u kojoj su proveli čitav radni vek. Zbog toga su to oružje do sada zadržali uprkos plaćanju visokih godišnjih poreza, kojima su to oružje višestruko preplatili.

Sada, suočeni sa, za svoje godine i prihode, zahtevnom procedurom i relativno visokim troškovima pribavljanja novih oružanih listova, mnogi će biti prinuđeni da to oružje predaju organima MUP-a, što može rezultirati revoltom ove rodoljubive i u svakom pogledu društveno odgovorne populacije. Uz to, masovna predaja tog oružja osetno će umanjiti i prihode budžeta države od poreza na registrovano oružje.

Apelujemo da Vlada prihvati ovaj predlog, te da do njegove realizacije produži rok određen članom 50 stav 1 Zakona.

Istovremeno ukazujemo da organi MUP-a u postupku preregistracije oružja za koje su oružani listovi dobijeni pre stupanja na snagu predmetnog zakona traže i dokumenta koja zakonom nisu propisana. Konkretno, članom 50 stav 1 Zakona propisano je da se uz zahtev za izdavanje novog oružanog lista prilaže samo Uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za držanje i nošenje oružja.

Međutim, organi MUP-a pored tog uverenja traže i uverenje od nadležnog redovnog i specijalnog suda da se protiv podnosioca ne vodi krivični postupak, te protivno članu 13 stav 4 Zakona traže Uverenje o obučenosti u rukovanju vatrenim oružjem. Sva ta uverenja se mogu pribaviti samo uz plaćanje takse, a te kao i ostale takse u vezi sa preregistracijom ukupno iznose oko 12.000 dinara.

S tim u vezi, apelujemo da preduzmete mere da organi MUP-a preregistraciju predmetnog oružja vrše pod uslovima i na način propisan Zakonom o oružju i municiji.