- Srbija
- Hits: 1486
Profesor Savić je vrsni ekonomski analitičar, a malo ko zna da je i strastveni lovac i ribolovac
Moja strast za lovom i ribolovom je posledica rođenja i života na Zlatiboru. Rođen sam u Tripkovi, na severnim obroncima planine, i moj prvi susret sa šumom zasluga je stričeva i đeda koji su redovno išli u lov.
Kao deca smo se bavili hvatanjem riba, dok nismo stasali za prve štapove. To je više bila igra, ali smo uspevali da uhvatimo klena, krkuše, kasnije i pastrmke.
Ovako priču o svom hobiju, u kome uživa još od detinjstva, a kojim se ozbiljno bavi od početka osamdesetih godina, počinje Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Iako ga studenti uglavnom znaju po Industrijskoj politici ili Ekonomici industrije, a šira javnost po ozbiljnim analizama i komentarima ekonomskih dešavanja u Srbiji i svetu, korisnici društvenih mreža sve češće mogu da se uvere u njegove ribolovačke trofeje.
Kaže da nije od onih koji jure kapitalce, ali može da se pohvali šaranom od 23 kilograma koga je upecao u Krnjači, na jezeru Mika Alas. Ipak, kako priča u razgovoru za "Blic", sin Dušan je sada uporniji od njega u ribolovu, i to smatra svojim lepim doprinosom.
- Kada sam bio u gimnaziji, druženje uz ribolov postalo je još lepše. Stalno smo bili u prirodi, pecali smo na Đetinji, išli starim kolosekom pruge ka Višegradu, skoro do sela Stapara. Tada smo i dobili prve štapove. Lovili smo na plovak, poneko na varalicu, ali je najbitnije bilo to što smo provodili vreme zajedno, roštiljali, spremali ribu... - priča nam profesor Savić.
Najlepše godine
Za vreme studija nije imao toliko vremena za hobi, ali je po diplomiranju počeo ozbiljnije da se bavi pecanjem.
- U Grockoj sam kupio jedan plac na Dunavu – samo zbog ribolova, i sa ekipom prijatelja sam se jedno vreme čak bavio i takozvanim privrednim ribolovom. Pleli smo mreže, ozbiljno smo se posvetili tome sve do bombardovanja sa kraja devedesetih, i to su bile najlepše godine. Srbija je bila u sankcijama, a benzin na crno je koštao i sedam maraka, ali su se za njega morale naći pare, da dođemo na Dunav, bacimo mrežu, pa šta bog da. Delom smo i prodavali upecanu ribu, tek da pokrijemo troškove - ističe naš sagovornik i dodaje da je bilo i lepih ulova, poput somova i tolstolobika od po desetak kilograma, deverike teške 4 kg ili smuđa od 3 kg.
Profesor Savić kaže da je sa prijateljima ribolovcima išao vikendom i na Tamiš, prvo kod Opova, a zatim u Sefkerin i Farkaždin. Smuđa je lovio na Ostružnici, a zatim je prešao na stacionarni ribolov.
- U Barandi ne žive samo rode, ima i riba, pa smo jedno vreme lovili i tamo. To je bila ozbiljnija priča, sa po tri štapa, signalizatorima... Danas sa sinom Dušanom uglavnom idem na jezero Mika Alas u Krnjači. To je veliko jezero, ali je pet hektara izdvojeno za komercijalni ribolov. Jako je lepo sređeno, a nije daleko od Beograda i tu sam ulovio najvećeg šarana - priča sagovornik "Blica" i dodaje da ima i čamac kojim krstari Savom i Dunavom.
Šetnja planinom u zoru
Kada se preselio u Beograd i počeo da radi, profesor Ljubodrag Savić učlanio se u lovačko društvo Zemun, sekcija Bežanija.
- Lovili smo najčešće zeca i fazana i jako smo se lepo družili, provodili vreme zajedno, uz gitaru i kotlić. U međuvremenu su se malo promenili i ljudi i običaji, ali zato sa sinom već pet-šest godina unazad odlazim u lov na srndaća na rodnom Zlatiboru. Dule i ja idemo na tri lova obično u junu, pa još dva u avgustu, a zimi ponekad idemo na divlje svinje. To je za mene neka nova ljubav i zaista ne može rečima da se opiše kakav je doživljaj u zoru kada se priroda budi, ptice pevaju - opisuje profesor Savić.
- Nema ništa lepše nego zorom šetati po planini. Nedavno smo bili u lovu na 910 metara visine, sa neverovatnim pogledom, gde golim okom sa Zlatibora možete da vidite antenu na Ovčaru koja je pedesetak kilometara daleko vazdušnom linijom. To treba doživeti - poručuje profesor Savić.
Kaže da za vreme školske godine, dok traju obaveze na fakultetu, ima manje vremena za svoje hobije, ali da ipak uspeva da izdvoji makar jedan dan nedeljno za odlazak na reku ili jezero. To je nešto što ga opušta i u čemu uživa, a posebno mu je drago što je njegovim stopama krenuo i sin Dušan, koji ga sve češće prestiže svojim ulovom.
Po čamac u Knin
Za taj vojni desantni čamac vezuje ga i zanimljiva priča. Naime, o tome kolika je strast ribolovaca najbolje govori da je u junu 1991. godine išao u Knin da u kninskoj kasarni kupi čamac, iako je situacija u bivšoj SFRJ tada već bila veoma napeta.
- Tačno se sećam da sam išao u Knin 26. juna 1991. godine! Putovao sam avionom do Splita, stigao do kninske kasarne, kupio čamac i natovario ga na voz. Posle nekoliko meseci dobio sam obaveštenje od železnice da je čamac stigao u Beograd. Pretprošle godine sam ga sredio i sada ga držim na Adi, koristim ga za lov na smuđa, ali i za uživanje u tom neverovatnom miru vodi - priča nam profesor Savić.
izvor: blic.rs