"Vodio sam koze tako jedared i okrenuo se za jednom koja je malo sporija. Kadli dva vuka joj prilaze, svaki s jedne strane! Na metar su bili došli.

Uzgalamio sam se, a oni me samo gledaju, pa se kolebaju, onako, više kao lenjo. I jedva sam ih oterao! Kaže mi posle tu jedan da nisu bili gladni. Jer da jesu, nema šanse da bi odustali zbog moje vike." Tako uzbuđeno priča Sretko, pastir iz okoline Benkovca. Tačnije, stado od četrdesetak koza je njemu nešto poput dodatne zanimacije, za popunu kućnog budžeta uz stalni posao.

Sretkovo iskustvo s vukovima dele brojni preostali vlasnici ovaca i koza u Hrvatskoj. Zamolio je novinarsku ekipu "Dojče velea", inače, da mu ne objavljuje prezime, jer mu je pomalo i neugodno. Poslednjih dana i nedelja opet se naveliko piše o tome problemu, zbog ilegalnog trovanja divljih predatora.

- Ja nisam za tu metodu, ali razumem ljude koji su očajni. Tu kod Zadra ima seljaka kojima je stradalo i desetak ovaca u jednoj godini! Vuci znaju da pobiju čitavo stado, a odnesu samo koliko mogu, naravno. S njima nema opuštanja. Stalno ih noću čujemo kako zavijaju, zimi i leti. Smatra se da im je tu negde leglo. Kod nas je retko naseljeno, a svud je krš sa gustišem u koji čovek ne može ni da zađe. Između ovih naših brda, tu oni caruju - priča Sretko i nabrajaja okolne visove: Stražbenica, Zmijevača, Crnogorka…

Sagovornik "Dojče velea" iz Ravnih kotara opisuje vukove koje su videli on ili njegovi susedi kao pomalo neočekivano velike i crne. "Takva sorta, valjda", kaže, "ali kod nas ih u Dalmaciji pre rata nije ni bilo. Posle, kad se smirilo, malo je ljudi ostalo. Neki su se vratili, a mnogo kuća ostalo prazno. I onda se pojavio vuk. Ali nije se pojavio sam… Mi to ne verujemo. Niko ovde to ne veruje. Znali smo da čujemo noću i helikoptere, odmah tu kod Vranskog jezera."

Time su se dotakli jedne druge priče, mimo uobičajenih problema s trovanjem vuka i lisice. Narod već godinama veruje da vuka, koji je već četvrt veka zaštićena vrsta u Hrvatskoj, neko krišom ubacuje na određena područja.

Verovanje o ubacivanju vukova

Razlog za takvo ubacivanje bio bi cilj tog nekog nepoznatog da značajno poveća populaciju tih zveri. Ali u to se ne veruje samo u Ravnim kotarima - to je uobičajena tvrdnja sve od Konavala, do Banije. Sporadično se takva priča pojavljivala i u medijima, bez mnogo preispitivanja. I nikad nije odgovoreno na pitanje zašto bi se to radilo. Ostalo je nezadovoljstvo pastira i lovaca zbog stroge državne zaštite vuka. I ostao je krivolov, često i uz pomoć otrova kao što su karbofuran ili metomil, kojim krivolovci zatruju podmetnute crkotine stoke.

Time se međutim izuzetno ugrožavaju i ljudi. Ti otrovi su veoma jaki i bez izuzetka smrtonosni. Zbog njihove upotrebe stradaju i druge životinje, najčešće divlje svinje i lešinari. Recimo, dve od tri vrste supa upravo su tako istrebljene u Hrvatskoj - ostao je samo beloglavi sup na Cresu.

Đuro Huber, stručnjak za velike zveri na Veterinarskom fakultetu u Zagrebu, ima bogato iskustvo s tom vrstom problematike. Pritom nije lako stalno biti pozicioniran kao istraživač koji donosi sud s kojim se najčešće ne slažu ni lovci, ni stočari, pa ni ekološki aktivisti. Naročito kada je u pitanju apsolutno zaštićena vrsta velikog predatora.

izvor: