Prilikom poslednjih lovova te 1964. godine Živadin Ćirić, Žika železničar iz Bele Palanke, primetio je u podnožju Suve planine, na mestu zvanom Arnica, gde je uglavnom grabov gustiš kroz koji prolaze nekoliko putića i staza, sveže tragove jazavaca na snegu.

Prateći ih zašao je u šikaru i nedaleko od puta, naišao je na jazbine za koje do tada nije znao. Tu je na malom prostoru bilo pet otvora, ali su samo dva radila. Kako je voleo da lovi jazavce i lisice, odlučio je da prvom prilikom tu postavi kljuse, ili kako se kod nas kaže -gvožđa.

Prvi slobodan dan je iskoristio da ostvari svoju nameru. Kad je jutro poodmaklo, uzeo je kljuse i pušku,  privezao je balkanku Vidru i preko brda Kurila stigao do jazbišta. Ovde valja napomenuti da ovdašnji lovčine ne drže jamare već goniče, ali se događa da se poneki od njih izvešti da ulazi u jame, mada u većini slučajeva samo laju na otvoru i time pokazuju da li u jami ima nekoga ili ne. Vidra je billa od onih balkanaca koji znaju i jamariti, te je Žika nije hteo pustiti, iako su uz put često nailazili na zečje i lisičje tratove.

U blizini jazbina opet je video da je stari mrzovoljko dosta šetao, što se po onom snegu ne bi baš očekivalo od njega. Tu je tek pustio kerušu, a ona je, prateći tragove došla do srednjeg otvora i, dok se se Žika probio do nje, ona je već bila ušla. Tamo se čulo besno režanje i lajanje i posle izvesnog vremena iz jame se izvukla Vidra sva mokra i blatnjava....

Nastavak u štampanom izdanju “Iz dnevnika lovca” 1935-2020.

 “KERUŠA I STARI VUK” Borivoje Rajković, februar 1975.