- Moja priča
- Hits: 2457
Ozren pred novu godinu
Pričamo ja i moj kolega lovac Branjo kako bi bilo da odemo malo u lov na Ozren a pozvani smo.
Nismo dugo razmišljali i dogovor je pao. Krećemo u ranim jutarnjim satima u pravcu Tuzle, a snijeg pada što Branjinom terencu ne čini nikakve probleme.
Prolazimo Tuzlu magistralnim putem ka Doboju i u Petrovu krećeno ka planini.
Put običan a dobar, pored njega se smjenjuje borova, jelova, hrastova i bukova šuma puna žira, pravi raj za divlje svinje ali snijeg ne jenjava.
U svakom momentu očekujem da nam svinje počnu pretrčavati preko puta pa zamalo nisam izvadio pušku iz futrole.
Penjemo se tako i dolazimo na vrh planine na kome se nalazi lovačka kuća Lovačkog udruženja “Fazan” iz Doboja, sekcije Brezici.
Kuća domaćinska sa fasadom i izvanredno uredjenom unutrašnjosti, sagradjena prilozima ovdašnjih nesebičnih lovaca.
Ispred kuće i u kući nas dočekuju lovci kao najrodjenije, ispozdravljasmo se, a zatim odmah pade meze i nazdravismo.
Sniježna padavina se iskoristi za razmatranje taktike koja je ubrzo utanačena i odmah se znalo gdje ko ide i šta radi.
Snijeg uskoro prestaje a kolege lovci kao po naredjenju ustaju i kreću na dogovorene pozicije a hajkači koje predvodi glavni hajkač Drago Bibo, a njegova se poštuje i sluša.
Nedugo zatim se čuje pucanj i pada svinja od nekih 120 kila nakon čega sledi povratak u lovačku kuću.
Pitam neke lovce zašto tako brzo a oni vele mi to tako, nek ostane nesto i za sledeći lov, a vidiš imamo i podmladak pa im dajemo primjer.
Svaka čast, sta reći osim pohvala a divlja svinja je u tili čas bila sredjena. Branjo odmah naruči jagnje koje se nedugo zatim nadje na ražnju.
Večerali smo uz prvoklasnu domaću rakiju, a zatim dodje i čas rastanka, nažalost.
Rastadosmo se kao familija a nebi im imena nabrajao da nebi nekoga preskočio, a svi isti dobričine.
Ovom prilikom se neizmjerno zahvaljujem na nesebičnom gostoprimstvu mojim kolegama Ozrencima.
Vidimo se i družimo na nekoj drugoj planini a mogla bi to biti i Majevica.
tekst i foto: Ljubo Marković