Sve Novosti

Moja odiseja:Uzbudljiv doživljaj starog lovca izgubljenog u ritu

Star InactiveStar InactiveStar InactiveStar InactiveStar Inactive
 

Beogradsko lovačko društvo, kao svake tako i ove godine, priredilo je lov na fazanske petlove za svoje članove starije od 70 godina.

Lov je održan u subotu 28. decembra prošle godine u rezervatu u Pančevačkom ritu, po lepom vremenu, ali nažalost, teren je bio gotovo neprohodan, pun vode i blata, moralo se gaziti celo vreme preko bara i barica, tako da su noge upadale u razmekšanu zemlju i teško se izvlačile. Ipak, odmorni i orni za lov stari lovci su savladali taj težak teren i u određeno vreme skupili se kod „Petice“ i lovačke kuće, većina okićena fazanima.

Zbog kratkoće dana, određen je odmor od samo jednog sata pre povratka istim terenom do asfaltnog puta Kovilovo-Ruševine. Nas nekoliko starijih lovaca osamdesetogodišnjaka, koje je težak teren već dosta zamorio, očekivali smo, kao i uvek, da nas radna kola Lovačkog društva sa konjskom zapregom prevezu do asfaltnog puta. Nažalost, saznali smo tada da je put neprohodan za konje i kola, čak i prazna, a kamoli natovarena, te smo morali da se pouzdamo u sopstvene noge i snagu.

Ja sam, da me zbog moje sporosti ne bi drugovi čekali, krenuo nešto ranije jer sam ranjen u levu nogu i ona je nepokretna u članku. Međutim, umesto poznatim pravcem i putem pored kanala sa leve strane, uputio sam se desnom stranom, prema krajnjem delu asfaltnog puta prema Ruševinama. Pretpostavljao sam da ću tako pre stići na taj put. Na žalost, sopstvenom greškom, promenio sam pravac „vukući“ na levu stranu, kako bih izašao na drum kod mosta, gde su nas čekali automobili. Tako sam naišao na za mene tako reći neprohodan teren, jer zbog ukočenosti skočnog zgloba ne mogu da nosim gumene čizme. Ispred mene isprečavale su se plitke i duboke bare, manji kanali puni vode, a da ne govorim o šipražju, korovu, žbunju i povremeno gušćim šumarcima.

U želji da izbegnem veće bare, čas sam ih zaobilazio, čas se vraćao, vukući uvek ulevo. Tako sam najzad naišao na jedan prolaz preko većeg kanala i našao se sa druge strane. Idući dalje, naiđoh još na dva veća mosta, jedan blizu drugog. Tada sam uvideo da sam izgubio pravac i orijentaciju. Da bih dao znaka o sebi ispalio sam više metaka, ali se niko nije odazivao, što je bio znak da sam se udaljio od pravca i od lovaca.

Vreme je prolazilo. Bio sam mokar preko kolena, a sa leve strane i do ramena, jer sam upadajući u rupe i prelazeći male kanale posrtao u vodi, a snaga mi je bila već pri kraju. Tada sam opazio jednu kulu za transformatore i pored nje kućicu. Odmah sam krenuo tamo u nadi da ću naći zaklon i odmoriti se. Kad sam tamo stigao, već je počinjao sumrak, a tanka izmaglica počela je da lebdi nad okolinom punom bara.

Iako sam naslućivao da nisam daleko od naselja nisam se usudio da dalje krenem, jer mi je ranjena noga otkazala poslušnost, pa ne bih mogao da se izvlačim iz bara i blata. Stoga sam odlučio da prenoćim u toj kućici, koja je nekada bila mašinska prostorija, istina sada bez prozora i vrata, ali ipak dobar zaklon da presedim noć, da se odmorim i sačekam dan. I sa toga mesta ispalio sam više metaka, jer sam čuo eksplozije – kako sam docnije saznao – signalnih raketa, ali ih nisam video, budući da su mi bile iza leđa. Tada sam, kao neki nazovi „Robinzon“ pristupio sakupljanju drva, kako bih se grejao pored vatre, i naročito osušio noge, pantalone, cipele i celu levu mokru stranu. Tu sam imao sreće da pred ulazom nađem bačena vrata, dve deblje daske, delove razbijenih ramova od prozora i jednu veću osušenu granu. U tome mi je pomogao pun mesec, koji se u to vreme pojavio i osvetljavao okolinu skoro kao po danu.

Pazio sam da mi ne izgore cipele, kao što mi se to jednom desilo u ratu. Do zore sam bio suv i zagrejan i bilo mi je toplo, samo me je dim mučio, jer je menjao pravac usled promaje – inače je noć bila blaga.

Najzad sam dočekao svitanje i tada sam malo zadremao, a kada sam se prenuo i počeo da se spremam primetih da mi je neko odneo fazana koga sam dobio od dr Siniše Anđelkovića i bio ga visoko obesio na krajeve žica koje su strčale iz zida. Nisam znao koje je vreme, jer sam sat u svome tumaranju izgubio. Spremio sam se za polazak, osmotrio okolinu opkoljenu barama i spazio uzanu isprekidanu stazu, i na njoj tragove cipela i dve ispaljene čaure nekog lovca.

Odlučio sam da prođem tim tragom i on me je izveo na jedan veći most, odakle sam, odmarajući se, primetio u daljini jednog lovca i uputio se prema njemu. Tako sam naišao na jednu manju grupu lovaca koji su završavali doručak. Objasnili su mi da se nalazim oko četiri kilometra od Kovilova, gde mogu stići putem, ali vrlo teško prohodnim i delimično poplavljenim. Ponudili su mi da mi spreme dva štapa kako bih se lakše kretao i izvlačio iz blata. Bilo je tada oko osam časova ujutru.

Tako krenuh tim putem, gazeći duboko blato i duboku vodu, dok nisam naišao na uzan pojas pored puta sa neobranom sojom. Nije bilo više dubokog propadanja u blato i vodu, ali se teško blato lepilo za noge i štapove. Snaga je počela da ponestaje i bio sam primoran da svakih nekoliko koraka skidam sa cipela teške gomile blata, a skoro svakih 30-40 koraka zastajao sam da se odmorim. Na ivici snage, mislio sam da se nikad neću izvući i stići do Kovilova.

U takvoj situaciji, iz jedne obližnje šume istrčala su dva lovca i preko puta i kanala dođoše do mene. To su bili oni isti lovci ko je sam sreo pre 3 ili 4 sata. Prvi lovac bio je Petar Arsenić iz Beograda, a drugi Savo Popov iz Kovilova. Odmah su me uzeli na ruke i tako noseći tri puta preneli preko nekih manjih kanala i duboko blatnjavog puta. Tako su me nosili valjda više od sto metara, a rekoše mi da do Kovilova ima još oko jedan kilometar. Priđoše i drugi lovci – Dušan Sember i Gojko Drinić iz Kovilova i Vasa Marić iz Beograda. Uz pomoć svih tih drugova koji su me uzeli „pod miške“, upola noseći me, dogurao sam, uz mnogobrojne zastoje radi odmora, do početka kaldrme koja vodi za Kovilovo, jedva živ, jer sam osetio da mi srce slabi a krvotok malaksava.

Drug Arsić je, dok sam se ja odmarao pridržavan od drugova lovaca, otišao po auto i pošto su me očistili od blata i ubacili u kola – dovezao me je do kuće u Beograd.

Kod kuće sam tek saznao kakvu sam uzbunu i nevolju izazvao svojim nestankom i sopstvenom krivicom. Svi drugovi iz uprave našeg Lovačkog društva iz Beograda, koji su učestvovali u lovu, na čelu sa predsednikom Nikicom Petrovićem, zatim neumorni Peja Dubajić, dr Siniša Anđelković, Milovan Vujević i drugi, upravnik lovišta Bora Kovačević, nas lovočuvar Lune, svu noć su do zore proveli u pretraživanju terena gde je trebalo da se nalazim, puštajući pri tome signalne rakete.

U međuvremenu zatražili su pomoć mesne milicije i SUP-a Beograda, koji su se odmah odazvali. Tako, već u svanuće, stigao je autobus SUP-a iz Beograda sa 9 milicionera, koji su vodili 3 psa tragača. Pored toga, oko 20 lovaca koji su u nedelju došli na poslednji lov fazana ove sezone, ostavili su lov i dali se u traganje po rezervatu gde je stvarno trebalo da se nalazim, dok sam ja, nažalost bio tamo gde niko nije mogao da pretpostavi da sam zalutao.

Prosto me je stid što sam svojom greškom izazvao tako veliku uzbunu, i žao mi je za toliki napor koji su drugovi lovci morali da ulože u traganju za mnom, umesto da prijatno provedu dan u lovu, a milicioneri svoj nedeljni odmor.

Mislim da je nepotrebno da posebno naglasim koliko sam svima zahvalan na toliko spontanom požrtvovanju i velikim naporima koje su morali da ulože u tako teškim uslovima, pa ih molim da ovim putem prime moju najdublju zahvalnost i drugarski pozdrav.

V. K. (na molbu našeg starog druga potpisujemo ga samo inicijalima).

Lovačke novine, 15. februar 1975. godina XIV, broj 4.

Priča iz Zbirke najlepših lovačkih priča za period 1935-2020 “Iz dnevnika lovca”

Tags: , ,
Lov i još ponešto©2021 Sva prava zadržana. Design & SEO by NewNowMedia

Search