Sokolarstvo je lov pomoću sokolova i srodnih ptica grabljivica (jastreb, kobac, orao) i dresiranje ptica za lov. Ova vrsta lova stara je i rasprostranjena gotovo po celom svetu. Poznaju ga Tračani, Rimljani, Japanci, Kinezi, Kirgizi, Mongoli (Marko Polo u opisu jednog lova u Aziji tvrdi da je učestvovalo 10.000 sokolara), Indusi i dr. narodi. U Evropi (Francuska, Italija, Nemačka, Holandija i dr.) sokolarstvo je uz lov sa gepardima, noročito omiljen u srednjem veku.

Istorijat

Sokolarstvo je bilo poznato i kod Južnih Slavena (vladari i visoki feudalci imaju dvorske sokolare). Kralj Sicilije Fridrih II napisao je o sokolarstvu Traktat u umeću lova sa pticama. Prizori iz lova sa sokolovima česta su tema u likovnoj umetnosti.

Lov sa sokolovima i drugim pticama grabljivicama je bio poznat u drevnim vremenima, najraniji dokumentovani dokaz je otkriven tokom iskopavanja asirske tvrđave Dur Šarukin, zemljišni posed kralja Sargona II (722-705 godina pre Hrista), gde je na kamenu bareljefu prikazana dva lovca, od kojih jedan radi sa pticama u vazduhu. U II p. n. e. sokolarstvo je dobro poznato među mongolskim nomadima, kineskim careva, na Korejskom poluostrvu, Indokini, Persiji i Bliskom istoku.

U zapadnoj Evropi, lov sa pticama grabljivicama je ostao nepoznat, ili nepopularan do III veka, bar o tome se ne pominje ni u rimskim ili grčkim izvorima, uprkos činjenici da je od I veka nove ere, došlo do masovne migracije naroda Centralne Azije. Tek 1274, car Svetog Rimskog carstva Fridrih II Hoenštaufen napisao Studiju «De Arte Venandi cum Avibus» ("Umetnost lova sa pticama"), koji opisuje pravila sokolarstva. U srednjem veku, i pored svoje popularnosti u mnogim zemljama u Evropi, sokolarstvo zbog zakonskih ograničenja i dalje je dostupno samo višim klasama: na primer, u engleskom traktatu «Boke of St. Albans» (1486) tvrdi se da je Sivi soko samo za kneževe i vojvode.

Kod slovenskih naroda na teritoriji savremene Rusije postao je popularan lov negde krajem VIII-IX veka, verovatno pod uticajem nomada Hazara, koji su živeli na teritoriji današnjeg Dagestana i Donje Volge. U XII veku knez Oleg na svom dvoru ima odgajivačnicu sokolova. Rusko sokolarstvo dostiže procvat pod carem Aleksejem Mihajlovičem, a tokom njegove vladavine više od 3000 različitih ptica grabljivica gaje se u selima u blizini Moskve, Kolomenskom i Semenovskom. Sve ptice su bile podeljene u grupe, za svaku grupu bio je zadužen po jedan sokolar, koji je ispod sebe imao više običnih sokolara i jastrebara. Čak se na dvoru uvodi poseban ceremonijal majstor „Čuvar sokolova“.

U Srbiji sokolarstvo nekada bilo je veoma rasprostranjeno, tačno se znalo ko kakvu pticu sme da drži, od običnog čoveka do cara. Čak manastir Studenica bio je jedan od vodećih centara sokolarstva u ovom delu Evrope. Što ga je spasilo od rušenja pri najezdi Turaka. Jedno selo na Kopaoniku, Đerekare, je dokaz da se u Srbiji sokolarstvo negovalo. Ime sela potiče od reči Derekar iz grčkog jezika, što na srpskom znači sokolar.

Dečanski monasi su bili sokolari u vreme turske vlasti jer su tako, bar formalno bili privilegovani, iako im te privilegije u Arnautluku nisu mnogo pomagale. 

Budućnost sokolarstva u Srbiji obezbeđuju sokolari koje imamo, kao što je i Hani Girgis, jedan od zaista retkih u svetu koji je uspeo da se okiti trofejom šakala kog je ulovio sa svojom ženkom surog orla, Sansom.

VIdeo: Lazar Obradović.

Izvor: wikipedia.org