Svako se vraća gde mu je lepo. Tako se i  ja ovog puta odazivam pozivu uz posebnog gosta iz Madjarske.

Moj dobar prijatelj, kolega lovac, doktor poljoprivrednih nauka, profesor na Univerzitetu, poljoprivrednik i novinar agrojager.hu je pošao samnom na to jedno mesto. Mesto meni posebno drago, za mnoge tako daleko, a ipak tako blizu. Gde su ljudi nasmejani i kad kreće kiša da pada pred sam odlazak na čeke. Jer šta drugo mogu osim da se smeju kada su okruženi svojim prijateljima lovcima, a znamo da su iza sebe ostavili i mnogo teže…

Predsednik Jovica Gligić-govor otvaranje sezone, Dr Szilagyi Bay Peter svira temu “Početak lova” Fotó: Agro Jager News / Lov i jos ponesto

Dolazak ovog gosta je značilo i donošenje delića njihove kulture na koji niko nije ostao ravnodušan. Naš plan za ovu posetu je bio da se napravi reportaža o lovu u netaknutoj prirodi gde je potrebno zaista mnogo znanja ali i kondicije za lovce iz Republike Madjarske koji žele pravi izazov.

U nastavku deo reportaže.

Isečak iz pera madjarskog lovca turiste u poseti LU “Majevica” Lopare - Dr Szilagyi Bay Peter

Zora nas je dočekala iznad Janje Fotó: Agro Jager News / Lov i jos ponesto

…

Ljudi iz Peljave su izuzetno vredni i uzgajaju krompir i luk čak i na najmanjim površinama, okruženi malim ogradama visokim oko metar. Ovde takođe postoje voćnjaci, uglavnom sa šljivama. Ne vidim mnogo drugih stvari. Zagledamo u livade, ali ne vidimo ništa. Ne mogu da odlučim da li samo idemo u krug i da li me Dragiša samo zamara. Brzo shvatam da Dragiša, moj visoki domaćin od dva metra, hoda ispred mene kao mačka. Čak su i njegovi pokreti tako spori da stvarno lovimo. Tada se i moje večeri preobražavaju jer čovek to oseća nakon određenog vremena, da zaista lovimo! Lovimo, i u tim trenucima, čula se izoštravaju. Bolje se čuje, drugačije se vidi i osećaju mirisi. Ništa ne boli, nema kijanja, jer mi lovimo. Ne govorimo, samo se razumemo putem malih znakova, znajući šta jedna osoba želi od druge. Nema potrebe za objašnjenjima jer je lov drevna stvar koju jedan lovac jednako dobro poznaje kao i drugi, čak i ako između njih postoje granice više zemalja, reka koje krivudaju, planina koje se uzdižu ili ravnica koje se pružaju. To je zajednički jezik takvih ljudi, most između ljudi, kao što Dejan često kaže: Lov povezuje!…

…

Fotó: Agro Jager News / Lov i jos ponesto

Zastajemo na proplanku sa mnogo lišća. Hajde da se provučemo kroz travu i krenemo kada srndać zapanjeno skoči na suprotnoj padini. Mora da nas je primetio, iako je vetar u našu korist. Pokazujem to Dragiši, koji se smeši.

-Samo sačekaj trenutak!

Čekam nekoliko minuta dok on pretražuje livadu pogledom.

-Hajde sada!

Pokušavam ponovo i ne mogu da verujem, vetar sada duva od pozadi.

Ova oblast je takva. Vetar se menja. Zbog planina, vazduh nekako vrtloži. Uvek je teško loviti ovde.

Ispred nas je visoka čeka. Razmišljamo.

-Ako hoćeš, možemo se popeti.

Razmišljam: kada bih ja bio taj koji lovi i kada bismo bili u ovako teškom terenu, šta bih uradio? Možda smo ovde došli s razlogom - pitam sebe to pitanje i prihvatam: onda se popnimo!

Penjemo se na dobro održavanu čeku koju je Dragiša sagradio sa svojom braćom i ocem. Da, to je bila dobra odluka.

Prolaze minuti, dugo lutanje po planini, a zatim blato, močvarno tlo u blizini Janje, skoro kao kod kuće, u Bihoru, tera nas da se oznojimo. Lepo je sedeti ovde kada srndać ustaje tamo odakle smo došli i kreće se prema Janji. Imamo sreće!

Dragiša vidi rogovlje, ali ne i telo, i kaže mi da ako sam spreman - već imam pušku u rukama, a nišanska tačka traži tu mesto veličine dlana - onda mogu da pucam.

Dragiša skida dvogled sa očiju.

-Da li je vidim?

-Samo rogovlje. Sada samo nešto stoji u travi.

-Da - potvrđuje, ponovo podižući dvogled. - Mogu li uputiti hitac?

Ne mogu čak ni videti koje je prednji, a koje zadnji deo.

Tačno, ali hajde da još jednom pogledam, možda.

Gledali smo. Ja sam gledao, ali čak ni uz maksimalno uvećanje nisam mogao doneti odluku, ili tačnije, da, doneo sam je, a to je da ne pucam. I Dragiša okleva. Vidim ga kako razmišlja.

Sigurno neću pucati jer ne mogu videti srndaća. Ne mogu dati precizan hitac. Nema smisla.

Dragiša uzdiše teško. Tužno. Boli ga to.

-Usput, da li je pas krvoslednik blizu?

-Biće, ali trebaće mu nekoliko sati da stigne ovde.

-Dragiša! Janja se izlila. Ako skoči u nju, nikada ga nećemo pronaći!

Nikada...

Nišanska tačka se zaustavila na srndaću. Sredovečni mužjak, rogovi mu teže možda 320-340 grama, ali to ovde nije bitno. Lov, pretraga terena i zajedništvo su ono što je važno. Uspeh se ne meri rezultatom već nečim drugim, kako Dejan često kaže, Lov i još ponešto..."

Sekcija Peljave, i tema na lovačkom rogu “Kraj lova” Fotó: Agro Jager News / Lov i jos ponesto

Kompletnu reportažu sa fotografijama možete pogledatiOVDE!

Pripremio Dejan Džakula