Tek se probudivši iz zimskog zna, mrki medved Ero sporo se kreće između drveća u parku na Kosovu i Metohiji i uživa u životu uz svoju debeljuškastu partnerku Miru. 

Do pre osam godina bio je jedan od medveda privezanih lancima ispred restorana, prisiljenih da piju alkohol i zabavljaju goste u suludoj i okrutnoj praksi, popularnoj na Kosovu i Metohiji.

Ero je jedan od dvadesetak medveda koji su spašeni toga zlostavljanja i sada žive u prihvatilištu pokraj Prištine površine 16 hektara, među drvećem, bobičastim grmljem i veštačkim jezercima.  

Retka je to uspešna priča o zaštiti prirode na Kosovu i Metohiji gde i 13 godina nakon samoproglašenja nezavisnosti prevladavaju siromaštvo, korupcija i političke krize.

Očuvanje prirode nisko je na listi prioriteta što se vidi po količini plastičnih kesa uz obale reka i puteve i crnom smogu što ga termoelektrane ispuštajuu vazduh.

"Od početka nam je bilo jasno da je spašavanje medveda samo prva faza mnogo većeg projekta, podizanja svijesti o potrebi čuvanja prirode", kaže Arim Mahmuti, direktor azila za medvede. "Kosovo pripada nama, naša okolina isto i mi smo za nju odgovorni", rekao je. 

Priča o azilu počinje nakon što je grupu austrijskih vojnika koji su 2011. stigli na Kosovo i Metohiju u sklopu misije KFOR-a šokirao pogled na medvede u kavezima. Uzbunili su svoju ambasadu koje je potom pozvalo lokalne vlasti da prekinu sa takvom praksom. 

Kasnije je dogovoreno da austrijska nevladina organizacija Four Paws (Četiri šape) osnuje prihvatilište na zemljištu koje im je ustupio grad Priština. 

Mnogo je teže bilo spasiti medvede iz kandži njihovih vlasnika. To su kraju morale provesti specijalne policijske snage, seća se Dardan Gashi, koji je u to doba bio tzv. ministar zaštite okoline i ključan zagovornik projekta. 

"Neki od vlasnika bili su kosovski ratni veterani koji su mislili su da su nedodirljivi i da se niko neće usuditi uzeti im medvede", rekao je AFP-u.

Medvede je, pak, pre transporta trebalo uspavati jer su bili traumatizovani i agresivni. 

Prva stanovnica azila bila je Kasandra, mrka medvedica koju je vlasnik ostavio u kavezu ispred restorana kad mu je propao posao. 

"Bila je u užasnom stanju, u metalnom kavezu ne većem od dva puta tri metra, izložena svim mogućim vremenskim uslovima", rekla je Roswitha Brieger, supruga tadašnjeg austrijskog ambasadora u Prištini, drugog ključnog faktora u projektu.

Mesecima je živela u vlastitom izmetu i preživljavala od hrane koju su joj donosili samilosni ljudi. 

Mustafe Gashi, 57-godišnji radnik u azilu, seća se kako su ga kao dete sa sela plašili medvedima. "Stariji su nam govorili da će nas pojesti ako odlutamo od kuće".

Gashi je tamo zaposlen kao čuvar dok se azil još gradio. Kasandra je bila prva na koju je pazio i među njima se razvio poseban odnos.

"Shvatio sam da me neće pojesti", sme se.  Seća se i kako je bočicom hranio tri mladunca koje su dovezli u azil kad im je majka ubijena. 

"Nikad za milion godina ne bi pomislio da ću držati medvedića u naručju i odgajati kao svoje dete", dodao je Gashi, priznavši da o svojim sinovima nikad nije brinuo kao što brine o medvedima. 

Od 2014. na Kosovu i Metohiji nema nijednog medveda u zatočeništvu, kaže direktor Mahmuti koji sada pokušava pronaći dom jednom lavu i nekolicini vukova koje su pronašli u ilegalnom privatnom vlasništvu. 

Azil zapošljava tridesetak ljudi. Godišnji proračun, otprilike 400.000 eura, uveliko finansira organizacija Four Paws.

U godini pre pandemije imali su 40.000 posetitelja, većinom porodica i studenata.

"Ovo je uspešna priča", kaže 39-godišnji aktivista Milot Kurshumlia i nada se da neće biti posednja. 

"Ovde vidimo kako korisna može biti interakcija institucija, građanskog društva i aktivista za zaštitu prirode", zaključio je.