- Divljač
- Affichages : 3559
Rod srne (Capreolus)
Najznačajniji predstavnik ovog roda je srna, koja je od svih vrsta iz porodice jelena najzastupljenija u Eropi.
Klasifikacija
Srna pripada redu dvopapkara (Artiodactyla),
podredu preživari (Ruminantia),
porodici jeleni (Cervidae),
potporodici pravi jeleni (Cervinae),
rodu srna (Capreolus) i vrsti srna (Capreolus capreolus).
Po zakonu o lovstvu srna spada u krupnu divljač zaštićenu lovostajem. Srna je autohtona divljač.
Rasprostranjenost
Srna naseljava čitavu Evropu i delove Azije. U Evropi je najviše ima u Nemačkoj, Češkoj, Austriji, Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Rumuniji, Bugarskoj i Engleskoj, nema je u Irskoj, ni na Sardiniji, Siciliji i Korzici, te ni na ostrvima Egejskog mora. U Srbiji srna naseljava i nizijske i brdske predele i brojnost joj varira u zavisnosti od stanišnih uslova. Za srnu se kaže da je divljač šuma, ivice šuma i agrobiotopa.
Morfološke karakteristike
Polni dimorfizam je izražen, mužjak za razliku od ženke ima parogove. Mužjak se zove srndać, ženka srna, a mladunče lane. Telo srneće divljači odaje izgled jedne hitre i veoma vitke životinje, koja ima čvrste i duge noge, koje joj omogućavaju beg u slučaju opasnosti, mada srna i nije baš trkač na duže staze. Ima velike oči, izraženu gubicu, duge uši, krsni deo tela je nešto viši od grebena. Kod mužjaka, naročito u zimskom periodu, ispod repa nalazi se pojas bele dlake, nazvan ,,ogledalo“. Dužina tela srneće divljači je do 130 cm, a visina 70-80 cm, telesna masa je od 20 do 30 kg. Boja dlake je crvenkasta do smeĐa, zimi je dlaka duža, gušća i tamnija, skoro mrka. Srneća divljač dva puta godišnje menja dlaku. Lanad imaju smeđu dlaku sa belim pegama, koje se izgube do jeseni tekuće godine. Srndać ima međupapčane žlezde koje luče masnu materiju, koja služi za podmazivanje donjih površina papaka i za obeležavanje traga, kao i žlezde ispod skočnog zgloba i čeone žlezde, kojima pri trljanju glave o granje obeležava teritortiju.
Čulo vida u srna je dobro razvijeno, ona može da vidi i koso unazad, zatim može da primeti čoveka u pokretu i na 500 m, meĐutim teško uočava predmete koji nisu u pokretu. Jedan od ,,nedostataka“ čula vida je to što ne vidi jednu sliku sa oba oka, kao recimo čovek.
Životni vek srna je oko 13-15godina. Čulo mirisa i sluha su izvanredno razvijeni. Srne imaju 32 zuba, nemaju očnjake. Oglašavaju se baukanjem.
Razmnožavanje
Od druge polovine jula do sredine avgusta traje period parenja srneće divljači, prvo se pare mlaĐe, zatim starije srne. Borbe srndaća za vreme parenja su česte, a ponekad mogu da završe kobno čak i za oba suparnika, ako dođe do zapetljavanja parogova. Ukoliko se desi da neka srne ne ostane oploĐena u letnjem periodu, ona se ponovo pari krajem novembra - početkom decembra. Parenje započinje proganjanjem srna od strane srndaća, koje može da potraje i čitav dan, pa i duboko u noć. Srna beži od srndaća i nedozvoljava parenje sve dok ne dođe u estrus, i ispolji refleks stajanja, kada dozvoljava da je srndać zaskače i opari. Sam čin parenja je kratak, traje oko 10 sekundi i ponavlja se više puta u taku dana. Pošto je srndać teritorijalna životinja na svojoj zaposednutoj teritoriji čuva 2-3 srne, sa kojima se pari.
Kod srna se javlja pojava koja je specifična i svojstvena divljim životinjama, poznatija pod nazivom embriotenija. Nakon oplodnje, plod se razvija nekoliko narednih dana i potom ulazi u fazu mirovanja, krajem jeseni ovo mirovanje se prekida i nastavlja se razvoj ploda u narednih 150 dana. Usled ove pojave mladi dolaze na svet u periodu bujne vegetacije, kada ima najviše hrane. Srna najčešće olani 2 laneta, ređe 1 ili 3, koje po lanjenju suši lizanjem. Bremenitost s embriotenijom traje 280, a bez embriotenije 165 dana. Odnos polova rođene lanadi je 1:1, a oni odmah po roĐenu staju na noge i sisaju. Kada ide u potragu za hranom, srna se najčešće ne udaljava mnogo od lanadi. Mladi posle nedelju dana počinju postepeno uzimati biljnu hranu. Sisaju do kraja jeseni, sem u periodu parenja kada se srna odvaja, da bi se posle parenja vratila kod mladih. Srna napušta lanad kada se olani naredne godine, ali jednogodišnjaci žive zajedno u krdu sa majkom.
Realni prirast varira u zavisnosti od godine i intenziteta gazdovanja u lovnom reviru od 0,45 do 1,1 laneta (0,6-0,8) po jednoj srni staroj 2 i više godina.
Ishrana
Srneća divljač je po pitanju ishrane probirljiva i prilikom paše bira kvalitetniju hranu. U ishrani zbog specifičnosti digestivnog trakta srnećoj divljači je potrebno više vrsta hraniva. Uzima meku hranu (travnate, zelene biljke i seno), žilavu hranu (mlade grančice i grmolike biljke), te tvrdu hranu (šumske plodove, kesten i žir). U predelima na kojim srne ne pronalaze potrebnu količinu hrane može doći do smanjenja telesne mase, a samim tim i smanjene otpornosti na bolesti, nemogućnosti ispunjenja genetskog potencijala u porastu parogova kod srndaća. Pored toga u slučaju većeg nedostatka prirodne hrane mogu da nanesu štete šumarstvu, prvenstveno guljenjem kore drveća.Srneća divljač uzima hranu i do deset puta u toku dana, dobar deo dana provede preživajući, a ostatak uglavnom odmara. Na ispašu srneća divljač izlazi kasno uveče i rano ujutro. Glavna hrana srne je trava i zeljaste biljke. Pored trava najvažnije biljne vrste u ishrani srna su hrast, brest, vrba, jasen, bagrem, od četinara jela i bor, zatim žbunaste vrste kupina, malina, klek, zova, bršljen, kao i plodovi divljeg voća kruške, jabuke, dunje. Najviše joj pogoduju mešovite šumske sastojine sa proreĐenim delovima koji su obrasli livadskim travama, detelinom i lucerkom. Na agrobiotopu takođe nalazi hranu od korovskih i gajenih biljaka. Štete koje pričinjava su vrlo minimalne. Zimi je potrebno prihranjivanje kabastom, koncentrovanom i sočnom hranom naročito u lovištima gde je dominantan agrobiotop, kao što je to slučaj u Vojvodini.
Ozima žita
Za zimsku ishranu srna naročito je interesantna i značajna mogućnost napasanja na poljima s ozimim kulturama. Žita uglavnom imaju sposobnost regeneracije, tako da se ovo i ne može smatrati poljskom štetom. Samoizniklo žito (rasejano iza kombajna) do zime dostiže mnogo veći porast u odnosu na parcele zasejane u redovnom roku (oktobar mesec). Takva polja su pogodnija za ishranu (ispašu) srna, jer pružaju daleko veću količinu hrane.
Socijalni život
Iako je odlikuje asocijalnost, naročito izražena prema pripadnicima drugih vrsta ovoga reda-papkara, u jesen se udružuju u krda, koja uglavnom čine srne i njihova ovogodišnja i prošlogodišlja lanad. Po parenju, krdima se često priključuju i srndaći, naročito za vreme hladnih zima sa dosta snega. U proleće iz krda se prvo izdvajaju stariji, a potom i mlađi srndaći, koji tada tragaju za novim teritorijama na kojima će okupljati ženke. Aktivnost srneće divljači javlja se tokom čitavog dana, a maksimum aktivnosti je period od 16 do 20 časova. TakoĐe, ima i dva jutarnja maksimuma, i to od 4 do 5h i od 7 do 9h. Na ritam dnevne aktivnosti srneće divljači najviše utiču svetlost, temperatura, vlaga i količina padavina. Srndać je teritorijalna životinja. On zaposeda određenu teritoriju koju verno brani od drugih srndaća.
Gajenje srneće divljači
Cilj gazdovanja populacijom srneće divljači je podizanje i održavanje brojnosti i trofejne vrednosti u skladu sa mogućnostima staništa, uz odstrel određenog broja trofejno zrelih jedinki. Cilj je ostvariti takav idealan odnos između starosnih kategorija. U populaciji srneće divljači 50% bi trebalo da sačinjavaju najmlađe kategorije starosti do 1 godine, 20% mlaĐa grla, 20% srednjedobna i 10% najstarije jedinke. Srndać u 5 ili 6 godini dostiže vrhunac u trofejnom razvoju i u tom period ga treba odstreljivati. Ženska grla u srednjedobnom razredu i starije srne, oko 6 godina trebalo bi ostaviti u populaciji sve dok na svet donose jaku i zdravu lanad. U cilju dobrog gazdovanja populacijom srenće divljači najveći odstrel bi trebalo obaviti na najmlađim grlima. Prilikom odstrela ženskih jedinki najpre bi trebalo izlučiti stare srne i srne bez lanadi, ili sa slabom i mršavom lanadi. Kod odstrela srndaća u kategoriji do 1 godine starosti trebalo bi odstreliti sve jedinke koje imaju malo rogovlje ili jedva naznačene kvrge, a kod dvogodišnjaka sve. Selekcijski odstrel je stručan, odgovoran i vrlo važan posao koji bi uglavnom trebalo da obavljaju stručni lovci.
Štete od divljači
Štete od divljači mogu se najjednostavnije definisati kao negativne promene na biljkama, životinjama i zemljištu, nastale kao rezultat aktivnosti divljači, i koje se indirektno ispoljavaju na čoveka. Štetna aktivnost divljači najvećim delom potiče od potreba za hranom, a u manjoj meri zbog nekih oblika ponašanja (čišćenje basta sa parogova srndaća i jelena, zaštita i obeležavanje teritorije itd.). Praktično, sve štete od divljači su rezultat njihove prirodne aktivnosti, ali su za čoveka poprimile negativan karakter zbog ugrožavanja ljudskih interesa. U lovištima sa srnećom i jelenskom divljači redovna su oštećenja koja nastaju čišćenjem parogova od basta po završetku rasta parogova. Štete nastaju trljanjem parogova o stabla i ljuštenjem kore. Srndać pravi ove štete od marta do maja, a jelen znatno kasnije – u julu. Za ovu svrhu srndać odabira mlaĐa stable debljine palca, sa mekanom i nežnom korom. Oštećenja ove vrste su specifična, jer nastaju sa dve suprotne – simetrične strane stabla. Naime, mužjaci zauzimaju položaj tako da im se stablo nalazi između parogova, a zatim trljaju naizmenično jednu pa drugu stranu. Pri tome, životinja može da se kreće pun krug oko stabla pa se onda skida celokupna kora. Oštećenja mogu da budu i preko 2 metra visine stabla. Rane na stablu su nepravilnih i iskidanih ivica. Oko stabla ostaju delovi kore, basta i tragovi životinje. Oštećenja su često po drvo kobna, odnosno dovode do sušenja.
Štete od srneće divljači
Oštećenja koja nastaju kao posledica ishrane srna u l ovištima mogu se svrstati u nekoliko grupa. Oštećenja na sadnicama različitih vrsta voća i šumskih vrsta drveća i žbunja nastala guljenjem kore. Brst vrhova i pupoljaka na voću, šumskim i ratarskim kulturama. Oštećenje i obaranje ratarskih i povrtarskih kultura. Guljenje kore na sadnicama voća i nekih vrsta lišćarskih i četinarskih vrsta drveća dešava se krajem zime i u proleće, u vreme čišćenja basta kod srndaća. Oštećenja su najčešće prisutna na sadnicama prečnika do 3 cm, a retko na stablima većeg prečnika. Srndaći za ovu svrhu koriste samo mlada i elastična stabla, zbog čega u šumarstvu pa i voćarstvu mogu da pričine štetu koja nije zanemarljiva. Brst vrhova i pupoljaka na ratarskim kulturama, voću i šumskim kulturama posledica je selektivnosti u ishrani. Naime, srne koriste samo one delove koji se odlikuju visokom svarljivošću i sadrže visok nivo proteina i vode, a to su upravo pupoljci i vršni delovi biljaka. Ukupna šteta za šume i voćnjake može biti i značajna u periodima većih oskudica prirodne hrane, ili ukoliko se broj divljači poveća iznad kapaciteta lovišta. Najveće štete na ratarskim kulturama prisutne su na pasulju i soji i to u fazi nicanja, a nešto su manje do faze cvetanja. Oštećenja i obaranje ratarskih kultura najčešće se dešavaju u toku kasnog proleća i tokom leta, i to na kulturama kukuruza i suncokreta, pri čemu se radi o malom broju biljaka.
Prihranjivanje srna
Dopunska ishrana srna se vrši pre svega zimi, a naročito u vreme velikih snegova. U jesen se hrana rasporeĐuje u hranilištima sa ciljem privikavanja srna. U toku leta, u prirodnim uslovima eventualno se praktikuje samo davanje manjih količina koncentrata, pre svega za dojne ženke s mladuncima. 154 Početak, količina i kraj prihranjivanja divljači zavise najviše od količine prirodne hrane koju divljač može da nađe u lovištu. Međutim, te mogućnosti se menjaju iz godine u godinu. Opšti princip je da se sa prihranjivanjem počne ranije, u novembru ili čak krajem oktobra, kako bi se životinje do perioda velikih hladnoća, dubokih snegova i nedostatka prirodne hrane navikle na hranilišta i na konzumiranje dodate hrane. Osim toga, raniji početak prihranjivanja omogućava stvaranje većih telesnih rezervi životinja za nastupajuće hladne dane. U početku prihranjivanja bi trebalo koristiti manje količine hrane, i one vrste koje će divljač najradije konzumirati (kukuruz u klipu, pšenica itd.). Pošto se životinje naviknu, obroci se povećavaju i u njih se uključuju nova hraniva (silaža, peletirani koncentrati). Privikavanje srna na nova hraniva mora se obavljati postepeno, u toku nekoliko dana iznošenja hrane, tako što se količina kukuruza smanjuje, a povećava učešće novih hraniva. Hranilišta bi trebalo svakodnevno obilaziti i dopunjavati, jer u nedostatku hrane divljač prestaje da posećuje ista. Količina i vrsta dodatne hrane zavise pre svega od tipa lovišta, kao i od zimskih temperatura. Međutim, osnovno pravilo prihranjivanja je da bi trebalo služiti samo kao dopuna prirodnoj ishrani, a ne da odvlači pažnju srna u traženju prirodne hrane.
Dopunska hrana za srne bi trebalo da je raznovrsna i po mogućstvu što sličnija prirodnoj. U cilju što pravilnije ishrane srna neophodno je na vreme planirati, obezbediti i koristiti tri tipa hraniva: koncentrovana, kabasta i sočna. Koncentrovanim hranivima se obezbeđuje obilje energije, proteina, minerala i vitamina, kabastim celuloza koja je nezamenljiva u pravilnoj ishrani svih preživara, a sočnim normalan tok varenja. Izbor dopunskih hraniva bi trebalo uskladiti s izborom prirodne hrane. Na primer, u lovištima sa kukuruzištima koja se kasno ubiraju, srne obezbeĐuju maksimalne količine koncentrovane hrane i obraćaju malo pažnje na hranilišta. To se naročito odnosi na parcele koja iz ekonomskih razloga i nedostatka radne snage ostaju neobrane tokom cele zime. Takođe, u godinama s obilnim rodom hrastovog ili bukovog žira prihranjivanje srna je od manjeg značaja. U proleće, srne svoje povećane potrebe za proteinima i kalcijumom lako pokrivaju na lucerištima, dok se u toku leta zadržavaju u većoj meri na poljima sa pšenicom i ječmom. Međutim, brdsko-planinski tip lovišta je oskudniji ili u potpunosti bez ovakvih izvora hrane, te je samim tim i zimsko prihranjivanje daleko značajnije. Zbog izražene osobine probirljivosti pri ishrani kao i inferiornosti u odnosu na druge papkare, srne ne bi trebalo držati u ograđenim lovištima. Na izbor hraniva, kao i samu mogućnost distribucije, veliki uticaj imaju vremenske prilike i temperature. Zbog toga je nemoguće precizirati dnevne potrebe srna u hranivima, i na osnovu toga tačno planirati i pripremiti potrebna hraniva (seno, silažu i senažu, korenasto-krtolasta hraniva, koncentrate).
S obzirom na to da u našoj zemlji značajan deo stanovništva i dalje živi na selu, najjednostavije je da se hrana za zimsku ishranu srna priprema kod onih lovaca koji i inače drže domaće životinje (pre svega preživare). Na taj način će se manjak (ili višak) hrane namenjene ishrani srna lako korigovati hranom spremljenom za domaće životinje. Ukoliko se i pored ovih predloga planira količina hrane za zimsko prihranjivanje srna, polazi se od nekoliko bitnih parametara. Korišćenje suve hrane (sena i koncentrata) planira se za period od oko 60 dana u toku godine (tj. za dane sa snežnim pokrivačem), a korišćenje silaže za period od 30 dana (za dane kada su temeperature dovoljno visoke da ne dođe do brzog smrzavanja silaže). Planirana količina koncentrata je oko 300 g/grlu, količina silaže je oko 0,5 kg/grlu, sena oko 20 g/grlu (samo u lovištima ravničarskog tipa) i soli oko 1 g/grlu. 155 Distribucija hrane za srne bi trebalo da se obavlja na posebno uređenim mestima – hranilištima.
Hranilišta bi trebalo graditi, pre svega, na mirnim mestima, zaštićenim od vetra i osunčanim, i po mogućstvu u blizini izvora pitke vode. Osim toga, trebalo bi planirati i mogućnost osmatranja hranilišta, u cilju procene konzumiranja hrane, ali i dobar i lak pristup radi distribucije hrane. Trebalo bi, po mogućstvu, konstruisati i koristiti pokretna hranilišta i svake godine menjati njihova mesta, zbog smanjenja opasnosti od prenošenja zaraznih bolesti i parazita. Silažu bi trebalo odvojeno davati, u plitka i široka korita, ili na takozvane krmne stolove sa stranicama na sklapanje, radi lakšeg čišćenja. Posebno bi trebalo urediti objekte za čuvanje zrnastih koncentrata i sprečiti da do te hrane dođu divlje svinje. Korenastokrtolasta hrana se može čuvati u posebno napravljenim i ograđenim trapovima za to, a silaža i senaža u silo-objektima. Međutim, sigurnije je da se ove vrste hraniva pripremaju (trape i konzervišu) u domaćinstvima, a da se njihova distribucija vrši po potrebi traktorima ili eventualno drugim prevoznim sredstvima. Seno se može plastiti u samim lovištima, i time privikavati srne još u toku leta na njeno mesto. U cilju što boljeg korišćenja, stogovi sena se mogu formirati naizmeničnim slaganjem slojeva sena i kvalitetnog lisnika, preko čega dolazi pokretna nadstrešnica.
Kukuruz
Za zimsko prihranjivanje divljači najviše se koristi zrnasta hrana. Najčešće je to zrno kukuruza, koji se meĐu žitima odlikuje najvećim udelom skroba (do 78% suve materije) i masti (4-7%), kao i najmanjim sadržajem proteina (u proseku 8%) i celuloze (1-3%). Kukuruz namenjen srnama, jelenima i divljim svinjama daje se u klipu, čime se otežava šumskim pticama da ga odnose. U slučaju da je namenjen srnama i jelenima, preporučuje se da se klipovi polome na dva do tri dela, kako bi se životinjama olakšalo 145 konzumiranje. Veliki značaj za zimsku ishranu ovih vrsta divljači mogu imati njive sa neobranim kukuruzom. Zreo klip kukuruza na stabljici je u oborenom položaju, tako da ne može doći do vlaženja i plesnavljenja zrna, a divljač ima preko cele zime na raspolaganju ovu značajnu energetsku hranu. Kukuruz za potrebe ishrane divljači čuva se u lovištima u objektima koji su napravljeni na stubovima, tako da je onemogućeno pre svega divljim svinjama da doĐu do njega. Ukoliko u lovištu ima i medveda, objekat se mora dodatno obezbediti bodljikavom žicom.
Hemijska sredstva za prihranjivanje bilja
Hemijska sredstva za prihranjivanje bilja predstavljaju naročito veliku opasnost za sve vrste divljači koje žive na otvorenom prostoru. Često se dešava da nakon upotrebe mineralnog đubriva na površini njiva zaostanu manje ili veće gomile istog. Slan ukus mineralnih đubriva podstiče divljač da ga konzumiraju, usled čega nastaju digestivni problemi, a u težim slučajevima i smrt. Razlog za to je što nitrati iz mineralnih đubriva u organizmu redukuju do nitrita, koji su direktno štetni za krvotok. Simptomi trovanja srna i jelena mineralnim đubrivima se javljaju već posle nekoliko sati: životinje su nemirne, drhte i otežano dišu, posle čega nastupa koma i smrt. Pri obdukciji uginulih životinja uočljiva su krvarenja na želucu, crevima, bubrezima, mokraćnoj bešici i dušniku.
Mere za odbijanje divljači
Fizičko-hemijska sredstva za odbijanje divljači - Engleska ograda
Postavlja se tako što se pored stabla, sa različitih strana i simetrično pobiju tri do četiri kolca, tako da njihova visina iznad zemlje iznosi 1,8-2,5 m. Zatim se u donjem delu, po sredini i u vrhu povežu drvenim letvama. Preko ovakve konstrukcije namota se bodljikava žica, tako da razmak izmeĐu pojedinih namotaja iznosi oko 20 cm. Ovakva vrsta ograde daje odlične rezultate pojedinačne zaštite od srna i jelena, dok je neefikasna u slučaju sitnih glodara. Umesto bodljikave žice, preko drvenih elemenata može da se postavi pletena žica, koja pruža zaštitu drveta od svih vrsta životinja. Njena efikasnost je utoliko veća ukoliko su okca pletene žice manja.
izvor:LOVSTVO - EDICIJA OSNOVNI UDŽBENIK Prof. dr Miloš Beuković&Prof. dr Zoran Popović
foto:Lov i još ponešto