U prethodnoj sezoni korisnici lovišta Srbije su preuzeli markice za 14.000 šakala i 22.000 lisica, te ukoliko nisu vraćene ovaj broj je realizovan, što znači da je trebalo adekvatno uništiti leševe 36.000 životinja, odnosno oko 360 tona.

Kako je to i gde učinjeno?
Ovo je tema kojom se moramo ozbiljnije pozabaviti.

Naime, nakon odstrela predatora, kao i kod odstrela korisne divljači, pristupa se označavanju trupa evidencionom markicom i popunjavanja Izveštaja o izvršenom lovu.
Ovo pre svega znači da svaki predator mora da bude obeležen markicom, odnosno da mu bude dodeljen jedinstveni broj koji će ga pratiti kroz dalji postupak. Svaki obeleženi predator uz Izveštaj o izvršenom lovu mora da se dostavi korisniku lovišta. Dakle, lobanja (eventualno krzno) se odvaja i ide na dalju obradu, dok se trup neškodljivo uništava, eventualno nakon pregleda od strane nadležnog veterinara, koji se u praksi vrši samo u određenom procentu, na nivou instituta!
Zašto to mora tako i zašto je najgore što može da se učini sa odstreljenim predatorom jednostavno ga ostaviti u prirodi? Predatori su oportunisti koji se u prirodi hrane kako plenom, tako i uginulim životinjama i otpadom raznog porekla, tako da vrlo lako mogu da obole i da budu prenosioci različitih bolesti, pa i zoonoza poput: besnila, šuge, ehinokokoze, trihineloze, AKS-a, buva, krpelja itd... Dakle, i mrtav predator, odložen na neadekvatan način može zaraziti druge jedinke iste vrste, ali i životinje poput: pasa lutalica, lovačkih pasa, divljih svinja, ljudi. Da bi se to sprečilo, trup predatora nakon odvajanja trofeja mora ići na neškodljivo uništavanje! Nikako se ne sme ostaviti u prirodi, niti jednostavno spakovati u vreću i odložiti u kontejner!

U praksi korisnik lovišta problem odlaganja otpada od odstreljene divljači može izvršiti na više načina.
Prvi i zakonski najispravniji za korisnika lovišta je prikupljanje svog organskog otpada (trupova, iznutrica, koža itd.), njihovo čuvanje u okviru hladnjača (u zamrzivačima) i periodično odnošenje u kafileriju tj. pogon za spaljivanje biološkog otpada. Po prijemu otpada u kafileriji korisnik lovišta dobija priznanicu o predatoj količini, kojom razdužuje količinu sa Izveštaja o izvršenom lovu i korisnik lovišta je miran.
O prenatrpanosti/prebukiranosti samih kafilerija i dinamici uništavanja dostavljenog otpada korisnik lovišta ne treba da razmišlja. Jedino o čemu korisnik lovišta treba da razmišlja su finansijski izdaci za ovaj posao, koji nikako nisu zanemarljivi na nivou godine, naročito kod bogatijih lovišta.

Drugi, lakši (i jeftiniji) način je formiranje tzv, jama-kosturnica u koje se može odložiti sav prikupljen otpad životinjskog porekla. Naime, na isti način na koji su poslednjih godina uništavane divlje svinje uginule od AKS-dezinfekcijom leševa i zakopavanjem, moglo bi se rešiti i uklanjanje ostalog otpada. Naravno, najlakše je iskopati rupu, napuniti je otpadom, posuti dezificijensom, ali je u ovom slučaju neophodna podrška nadležnog Ministarstva, kako Uprave za šume, tako i Uprave za veterinu i urediti da se punjenje jame-kosturnice vrši isključivo uz prisustvo veterinara. Ovaj koncept treba razraditi imajući u vidu da ta jama ne sme biti otvorena u toku godine da ne bi otpad bio dostupan životinjama i ljudima.
Dakle, jedno od rešenja je njeno zatrpavanje nakon svakog unošenja otpada ili formiranje jame koja ima mobilni poklopac.

No, kako god se ovaj problem rešio, najbitnije je da rešenja ima, te da se po svaku cenu u budućnosti izbegne kontaminacija staništa i populacija pojedinih vrsta divljači neadekvatno odloženim otpadom životinjskog porekla!

Autor: M.Pavlović, izvor: Magazin Predator
Foto: Retkes Tamás