Mesto Krčedin, pored Dunava u Sremu, je sedište istoimenog Lovačkog udruženja. Ono što izdvajaovo udruženje od drugih je verovatno najstariji lovac u Srbiji – Mrvoš Dragoljub, ili kako ga zvi znaju, popularni deda Raja, krepka starina od 95 godina, koji je i dan danas aktivan učesnik lovova! Sa lovačkim stažom dugim preko 70 godina, deda Raja predstavlja enciklopediju lovačkog znanja o divljači, ali isto tako svojim začudujujuće trezvenim, otvorenim i brzim razmišljanjem za njegove godine posle samo par rečenica pretvara sagovornika u pomnog slušaoca koji ne može a da ne iskaže respekt prema čoveku koji ima više godina staža nego što većina lovaca ima godina starosti. A da se ima šta čuti od deda Raje, bogme ima, uverili smo se u dužem neobaveznom razgovoru, ali i u formalnom razgovoru pred TV kamerom.

Prijavite se na naš You Tube kanal

Moj prijatelj, kolega lovac Dejan Džakula, vlasnik nove TV i video produkcije ’NewNow media’, autor emisije ’Lov i još ponešto’, i ja smo imali čast i zadovoljstvo da se sretnemo, upoznamo i porazgovaramo sa deda Rajom. Razgovor je vodjen 6. decembra u lovačkom domu u Krčedinu. Pokušaću da prepričam meni najvažnije delove razgovora, koji je vodjen u formi intervjua.

Dakle, deda Raja je postao lovac daleke poratne 1948. godine, kada je napunio 24 godine, i radio kao radnik na kopanju sistema DTD kanala u Banatu, podno Vršačkih planina. Jednom prilikom su meštani i radnici imali priliku da gledaju kako vuk u po bela dana napada stado ovaca i odvlači jednu preklanu ovcu natrag u šumu; srećom u blizini se našao i lokalni poljočuvar, koji je na svom magarcu imao rasklopljenu lovačku pušku, pa je jašući magare sklopio pušku, napunio i uspeo da sustigne vuka i da ga odstreli sa sve ovcom u zubima, naočigled posmatrača! Taj dogadjaj je prelomio da se i deda Raja ’zapali’ za lov, i nije više bilo sile koja ga je mogla od lova odvojiti. Odmah po povratku u svoj Krčedin, učlanio se kao 26. po redu lovac u tadašnjem lovačkom društvu. Lovački ispit je deda položio 1954. godine, i tu diplomu sa ponosom pokazuje, a sa još većim ponosom, opravdano, pokazuje svoj karabin Mauser model 1924., 7,9 mm koji je napraviljen iste godine kad je deda Raja rodjen, dakle, 1924. u tadašnjoj Kraljevini, čiji žig karabin i nosi. Taj karabin je postao medju lisicama ’po zlu poznat’, jer upravo tu divljač deda, pored zeca, najviše voli da lovi, mada ni divlje svinje nisu bile poštedjene ubojitog zrna 7,9 mm. Samo Bog i Sv. Evstatije znaju koliko je zrna prošlo kroz tu cev, a deda Raja, u skladu sa sremačkim humorom, u šali kaže da je cev (žljebovi) toliko već potrošena da je to jedini karabin sa glatkim cevima, pa zrno posle opaljenja ide ravno kroz cev, izlazi poprečno, ali ipak pogadja!

Preturio je deda Raja u lovačkom stažu sve što može jedan prosečni lovac da zamisli, i više od toga, nagledao se promena raznih lovačkih rukovodstava, i dobrih i manje dobrih, počev na lokalu, u LU, pa sve do predsednika saveza. Na pitanje šta mu je najteže palo u lovačkom stažu, mudra starina odgovara filozofski, terajući slušaoca na razmišljanje: ’Nesloga i svadja! Najgore je kad se lovci posvadjaju, bez obzira šta je povod svadje. Samo sloga svaku kuću gradi, pa i lovačku; gde je nesloga, tu sreće nema!’. A na pitanje šta ga je najviše obradovalo u lovstvu, odgovori kratko i jezgrovito: ’Kad svi moji lovci imaju odstrel!’. Posle tih odgovora pomalo smešno deluju funkcionerska prepucavanja, ambicije sposobnih i manje sposobnih pojedinaca, filozofiranje u lovnoj politici i izmišljanje nekih nazovi propisa koji samo komplikuju život.

Preturio je deda Raja i nestašice, i teška vremena, i pamti kako su se dovijali da prave municiju za lovačke puške; detaljno objašnjava kako se lije olovo u dužno prepolovljenu trsku, pa se onda takav dugačak i tanak komad livenog olova seče nožem na sitne delove i trlja izmedju dve hrastove daske da bi dobio kakav-takav okrugliji oblik – džaba, kaže deda, koliko god mi trljali, kad opalimo to ’samo zviždi, mater mu...’! Čak su i kapisle prepunjavali! Ispucane ’Ževelo’ kapisle su punili mešavinom skinutom sa glave šibica i kresivom sastruganim sa kutije šibica, pa onda vrhove kapisli pažljivo ponovo zatvarali, prethodno izravnajući dno kapisle na mestu otiska udarne igle! Patrone su punili crnim barutom, pa ovaj krepki Sremac opet sa osmehom i uz psovku kaže da su posle opaljenja tih patrona morali da obilaze oblak dima da bi pošli da traže odstreljenu divljač! Kartonske patrone su zalivali na čepu sa ovčijim lojem, koji su topili, pa kad loj otvrdne i uz malo jače pertlanje patrone, puška se prilikom opaljenja rita kao divlja! Sa takvim patronama su gadjali i glinene golubove, pa se deda priseća jednog kolege kojem je rame bilo modro plavo, a desni obraz natečen od kundaka posle takmičenja! Šta je volja i želja, kad neko nešto voli onda ne pita za cenu! Za karabin je deda koristio Manlicher metak, uz male intervencije...

Bio je deda Raja dugo godina grupovodja, i dočekao je i ispratio pitaj Boga koliko lovaca početnika i iskusnih. Sve ih je nadživeo. Danas, sa kiselom grimasom, kaže da mladih ima sve manje u lovstvu, mada je on lično i na tom planu podmladjivanja dao svoj doprinos: zajedno sa njim love i njegov sin, i njegov unuk koji nosi dedino ime!

Pamti deda ’zlatna vremena’ kada je divljači bilo u izobilju, i kada su u Krčedin pedesetih godina dolazili oficiri autobusima da love. Kao profesionalni alas deda pamti i velike vode na Dunavu, kada su čamcima i rukama, a neretko i mrežama hvatali divljač i spasavali od davljenja, iznoseći ih na suvo. Pamti deda Raja i sa ponosom nam pokazuje sliku sa ulovom morune, koju je ulovio ’70. godina, i koja je bila teška 75 kg, duga 2,5 metra, i objašnjava da je to poslednji ulov morune uzvodno od Djerdapa, kada je hidrocentrala presekla put migracije ove ribe uzvodno. Pamti i svoje odstrele, ali nekih kapitalaca nije imao, medjutim, generacije i generacije lisica su susret sa deda Rajom platile glavom i repom, pamti lovačke radne akcije, iznošenje hrane za divljač... Koliko li je samo legala i odraslih druge divljači spaseno čišćenjem lisica iz lovišta? Mnogo, sigurno! Ko to može izračunati? Pamti deda Raja vremena kada u lovištu nije bilo ovoliko čeka kao danas, a divljači nikad manje...Pitam ga da li misli da je problem hemija u poljoprivredi, deda to potvrdjuje, i dodaje sa setoma da je nekad bilo idealno stanište uz jednu tablu kukuruza, tabla strnjike, pa remiza, pa tako redom.

Danas, sa tolikim godinama na ramenima, deda Raja i dalje lovi, mada ne gazi lovištem kao nekad. Svake godine, od uvodjenja lekarskog pregleda, ide na proveru zdravlja, i svaki put prodje pregled – zdravlje ga dobro služi, jedino na šta se malo žali jeste vid na levom oku, ali opet sa smeškom dodaje ’nema veze, ionako nišanim sa desnim’! Pitam dedu koji je recept za dugovečnost, vidim da pali cigaretu uredno, a bogme i potegne po koju, ali ne preterano – kaže deda da je verovatno zaslužna majka priroda u genima, ali i majka priroda u okruženju, jer je kao alas i kao lovac stalno u prirodi. Šali se i kaže da je Dunav lekovit, naročito zimi... Ja iskreno potvrdjujem, ima Dunava i u mojim venama, mladost mi je na Dunavu ostala, znam na šta deda cilja - to ne može da razume neko ko se bar jednom nije smrzao ili pokisao na obali Dunava, ili u čamcu, ili neko ko nije gledao kako Dunav menja boju.

Na kraju sam obećao deda Raji da će sledeći njegov intervju biti za 100. rodjendan, i dodam da će možda rukovodstva lovačkih saveza da mu dodele neko priznanje; deda Raja, veran sebi i svojim principima, samo odmahne rukom i odgovori pitanjem ’Šta će to meni?’! Poslednjom mojom rečenicom završavam ovaj razgovor koji mi je jedan od najdražih: ’Vi niste deda Raja, Vi ste deda Istorija!’.

Dobar pogled, deda Rajo, u zdravlju lovili!

Admin Tim Srbijalov portala se zahvaljuje deda Raji i njegovoj porodici na saradnji, upravi i stručnoj službi LU ’Krčedin’ na ustupljenom prostoru i vremenu, a posebnu zahvalnost dugujemo članu Srbijalov portala Evodiji iz Krčedina, koji je idejni pokretač ove lepe, do sada neispričane priče.

izvor: Srbijalov.com