Na velikim sajmovima oružja brojni posetioci se guraju oko štandova u nastojanju da bolje osmotre ili uzmu u ruke izložene primerke. Na jednom mestu je drugačije. Na štandu zanatlija iz jednog austrijskog gradića sa jedva 7000 stanovnika, na kojima je atmosfera gotovo pobožna, gde se hoda tiho i lagano a izloženo oružje se tretira poput muzejskih eksponata.

Ovo se i može razumeti; povelja UNESCO je 2010. tim izlagačima dodelila status nematerijalnog kulturnog blaga – drugim rečima, živih legendi. Puškarima iz Ferlaha; preostalim nosiocima tradicije stare skoro pola milenijuma. Sve je počelo polovinom 16. veka, kada Ferdinand I, vladar Svetog rimskog carstva, zbog stalnih nemira na severu i zapadu Evrope, proizvodnju oružja za potrebe vojske premešta u mirniju oblast, daleko od ratnih dejstava. Zahvaljujući geografskom položaju i rudnom i šumskom blagu, seoce Ferlah, na samoj granici sadašnjih država Austrije i Slovenije, postaje veliki puškarski centar. Puškar u Ferlahu se prvi put pominje u dokumentima iz 1551, a esnaf Ferlaških puškara je osnovan 1558. Od Te godine se računa postojanje „Ferlah“ pušaka. Tadašnja tehnologija zahtevala je da se sve što se tiče proizvodnje oružja dešava na jednom mestu, da bi svi majstori koji učestvuju u procesu (izrađivač cevi, kundaka, mehanizma) mogli da sarađuju, radi veće preciznosti i efikasnosti, tako da Ferlah zahvaljujući velikoj koncentraciji majstora brzo postaje evropska prestonica puškarstva. Usavršavanje tehnologije vodilo je povećanju proizvodnje i poboljšanju kvaliteta – od 1631. sve puške iz Ferlaha podležu obaveznoj kontroli kvaliteta. Polovinom 18. veka, godišnje se proizvodilo 16.000 komada pušaka za potrebe vojske (mnoge puške iz ovog perioda su sačuvane i nalaze se u nacionalnom arsenalu u Gracu). Putopisac Benedikt Franc Herman je 1780. zabeležio: „ U ovim oružarnicama radi oko 500 majstora, ali trebalo bi reći da je ovde skoro svaki radnik majstor“. Uskoro su istaknuti puškari počeli da potpisuju puške koje su napravili sami ili uz pomoć drugih zanatlija. Visok kvalitet ovog oružja ubrzo privlači pažnju plemstva, koje se bavilo lovom dok je vladao mir, pa majstori-puškari počinju da prave i oružje za lov, po narudžbini. Kupac bi birao kalibar, broj cevi, mehanizam okidanja i zabravljivanja, oblik kundaka, drvo za kundak, gravure i ukrase… dimenzije puške su prilagođavane kupcu. Kako kažu majstori, u Ferlahu su se pravile i prave se sve zamislive kombinacije estetskih i tehnoloških rešenja koje na kraju daju pušku. I carica Marija Terezija je cenila rad Ferlaških oružara. Širenje upotrebe industrijskih procesa u izradi oružja tokom 19. veka prenosi primat drugim, „modernim“ proizvođačima oružja; brinući za budućnost majstora iz Ferlaha, car Franc Josif nalaže da se nađe rešenje za teškoće u koje su upali. 1873. se stvara konzorcijum i pravi fabrika koja majstorima iz Ferlaha isporučuje poluproizvode – nedovršene puške. Tehnička škola u Ferlahu, (sad EUREGIO HTBLVA FERLACH) osnovana je nekoliko godina kasnije, sa ciljem da školuje šegrte za majstorske radionice; iako iz škole izlaze odlični tehničari, samo se najbolji od najboljih mogu nadati šegrtovanju kod majstora iz Ferlaha. Drugi svetski rat je doneo velike probleme mnogim majstorima – nacisti su 1942. deportovali čitavu porodicu Borovnik u logor, zbog porekla; poslednja bitka u Drugom svetskom ratu koja na evropskom tlu odigrala se u Ferlahu; mnogim majstorima su posle rata radionice nacionalizovane i demontirane. Posle II. sv. rata, rad je nastavilo 48 majstora sa oko 300 radnika. Međutim, iako je tokom 60-ih i 70-ih tražnja bila veća od ponude, tradicionalna manufakturna proizvodnja drastično zaostaje za naprednom tehnologijom izrade oružja nastalom i usavršenom tokom rata; do danas je preostalo samo 11 majstora, koji zapošljavaju 40-ak radnika. Esnaf Ferlaških puškara, koji je postojao od 1558., ugašen je 2004. Od tada, majstorske radionice nastupaju samostalno. Budućnost je neizvesna; promene u društvu koje se tiču gledanja na lov, industrijalizovana konkurencija koja pravi veoma kvalitetne puške po deset puta nižoj ceni; gubici tržišta usled geopolitičkih previranja… Preostali majstori su se modernim vremenima prilagodili kako su znali: Franc Sodija, koji je 1981. dobio pravo da koristi grb Republike Austrije, je ugasio firmu. Nju su kasnije oživeli sinovi, koji su otišli iz Ferlaha. Danijela Fanzoj, upravnica radionice Jochann Fanzoj, veruje u međunarodni marketing. Jozef Šašl, potomak majstora koji su među prvima došli u Ferlah po pozivu Ferdinanda I, se bavi samo graviranjem i izradom zlatnih i srebrnih ukrasa. Peter Hambruš, jedini čija se porodica neprekidno (od 1752) bavi ovim zanatom, koristi najmoderniju tehničku opremu. Peter Hofer, kreativni genije, koji je stvorio „sajber“ pušku sa integrisanim visinometrom, hidrometrom, termometrom, brojačem ispaljenih metaka, digitalnim kompasom, sistemom za GPS praćenje i satom (koji meri i vreme od prethodnog servisa), najlakšu i najtežu dvokuglaru (0,9 / 13, 5 kg), najlakšu položaru (1,7 kg) i bokericu (1,9 kg) na svetu i čitav niz drugih tehničkih rešenja, pored ekskluzivnih pušaka prodaje i drugu ekskluzivnu robu. Iz Ferlaha danas izlazi oko 200 pušaka godišnje, čija je prosečna vrednost oko 46.000 €. Klijenti, čije se identitet nikad ne otkriva, su uključeni u svaki korak izrade, koja traje i po nekoliko godina.

M.Urošević

Magazin Predator