Najveći evropski sisar, evropski bizon - zubr (Bison bonasus bonasus L 1748) živeo je, nekada, u gustim šumama od srednje Azije do Atlantika.

Na tom putu bila je teritorija današnje Srbije. Ništa neobično. Živele su ovde i mnoge druge životinje, kojih više nema. U našoj literaturi nalaze se tvrdnje da su zubrovi živeli kod nas još i u doba Nemanjića. Interesantno je da takvih podataka nema u inostranoj literaturi, pre svega ruskoj, a oni su se prilično bavili,a i danas se bave zubrovima.

Najnovija istraživanja kazuju da evropski bizon nije napuštao svoja staništa zbog promene klime i izmenjenog botaničkog sastava areala u kome su živeli već da su ih ljudi proterivali pošto su činili prilične štete. Odmah treba naglasiti da su ove životinje izuzetno pokretne, odnosno tražeći hranu prevaljuju kilometarska rastojanja. Bikovi imaju još izraženiju crtu lutanja, osvajanja terena. Najveća zabeležena udaljenost koju je jedan bik, za 28 dana prevalio, je 300 km! Slovački naučnici zabeležili su da je bik napuštajući svoj areal otišao 150 km.

Pored ove osobine veliki problem je ishrana. Kao potomak starog oblika preživara koga evolucija nije dovoljno osavremenila, zubr na godišnjem nivou pojede više od 9 tona hrane. Preračunato na dnevnu količinu ovaj kolos jede od 45 do 60 kg travne mase. Za to je potreban prilično dobar pašnjak. Izuzetno voli koru određenih vrsta drveća, mladice. Tokom zime, jedno grlo pojede više od tone drvenaste hrane. Što se gustine naseljenosti tiče tu su zahtevi, takođe, obeshrabrujući. Na 1000 ha maksimalno se može smestiti 5-7 grla.

Životinja je grandiozna, muška grla dostižu telesnu masu od 600-700 kg, a zabeleženi su slučajevi da je bik imao i više od 1000 kg. Ženke su nešto sitnije. Visina u grebenu je i do 2 metra,a dužina tela do 3 m. Bez obzira na takvu masu može da trči brzinom od 60 km/h, da u dalj preskoči 3 metra, a skoči u vis do 2 m! Po preporuci iz Poljske, prilikom posmatranja slobodno živućih zubrova, treba uvek držati sigurnosno rastojanje od 50 m. Za razliku od njih u Rumuniji, gde ih takođe ima u slobodnoj prirodi, preporučuju rastojanje od 100 m. U jednom saopštenju iz 1966, navedeno je da su radnici, u jednom ruskom odgajivalištu, zahvaljujući spretnosti često spas, od razjarenog zubra, nalazili penjući se na drvo!

Poslednjih godina prilično je aktuelna reintrodukcija vrsta, pa i zubrova, u prirodu. Jedna od zemalja gde je pokušan slobodan uzgoj evropskog bizona- zubra je i Nemačka.

Projekat reintrodukcije zubra u Nemačku teoretski je otpočeo  2003. na inicijativu princa Richard zu Sayn-Wittgenstein-Berleburg . On je za tu namenu dao sopstveno zemljište velike površine, u pokrajini Nordfhein-Westfalen. Za organizaciju kompletnog projekta i koordinaciju mnogobrojnih poslova osnovano je udruženje "Wisent Welt Wittgenstein" Praktična realizacija otpočela je 11.4.2013. kada je pušteno prvih osam zubrova (nemački naziv je Wisent)  u oblast " Rothaargebirge“.Prvo su pušteni na površinu od 20 hektara. Taj prostor je poslužio kao aklimatizacioni, a zubrove je čekala površina od 4.400 ha, bez ograde. Kao prilično pokretne životinje slobodni zubrovi prelazili su i na imanja privatnih vlasnika koja su se nalazila neposredno uz  prostor koji su koristili. Zabeleženo je da su 3.9.2014. na usevima napravili štetu od 16.000 eura. Ukupne štete, do početka 2019. iznosile su 48.000 eura. Jedan vlasnik šume prijavio je oštećenje 3.400 stabala.

Prisustvo slobodno živućih zubrova uzburkalo je javnost i protivnici su bili glasni. Pokrenuli su čitav niz tužbi i pravničkih akcija da se, u Nemačkoj, zabrani slobodno bežanje zubrova. Spor je stigao do najviših instanci, do Vrhovnog suda, koji je 16.11.2018. odlučio da evropski bizoni-zubrovi, ne mogu slobodno živeti u Nemačkoj.

Dakle Nemačka je mala da bi zubrovi živeli slobodno. Svi prostori gde su slobodno živeli morali su se ograditi. Ovo je veoma bitna informacija za sve zagovornike da Srbija ima mesta gde se zubrovi mogu gajiti u slobodnoj prirodi. Jedna od ideja je da se nasele na Staru planinu. Da očiste planinu pošto su ovce i koze otišle sa planine. Rešenje za Staru planinu je da se vrate ovce i koze, odnosno da se stvore uslovi svim zainteresovanim ljudima da na toj planini imaju civilizacijske uslove za život. Kada se vrate ljudi vratiće se i stada ovaca i koza, botanički sastav pašnjaka biće opet onakav kakav je bio i kakav treba da bude.

Predlaganje nacionalnih parkova kao mesta koja su pogodna za puštanje zubrova ravno je utopiji. Tačno je da su zubrovi gajeni od 1957. u jednom lovištu i bili su gotovo do 90-tih godina, ali je zapat uništen. O tome kada su i kako naseljavani zubrovi biće više reči, sa detaljima, u knjizi koja se priprema na tu temu.

Gajenje zubrova u volijerama dolazi u obzir, naravno uz obezbeđivanje svih neophodnih uslova. Jedan od osnovnih je da ograda bude visoka najmanje 2 m i naravno, dovoljno čvrsta. Pri tome mora se voditi računa o neophodnom obezbeđivanju dovoljne količine adekvatne hrane, tokom cele godine. Gajenje zubrova nije jeftino. Pri eventualnoj, nabavci grla mora se voditi računa da li se nabavljaju ravničarske ili kavkaske linije, odnosno da li bi se gajili u ravničarskom ili brdskom terenu. Osim toga mora se imati na umu i mogućnost pojave, ne retkih patoloških stanja koja su posledica uske genetske osnove. Svi današnji zubrovi ravničarskih linija potiču od samo 16 grla koja su odabrana od 40-tak koliko ih je preživelo u zoološkim vrtovima i privatnim kolekcijama. Zubr je u slobodnoj prirodi bio istrebljen.

dr sci. M. Urošević
Magazin Predator