- Vesti
- Affichages : 1266
Udruženje lovaca “Karađorđevo”: Kad je lov poslednja stavka na spisku aktivnosti, a briga o divljači i njenom staništu prva
Da li jednog lovca percipirate kao heroja iz Crvenkape ili kao negativca zbog kog više nema Bambijeve mame?
Istina je verovatno negde između, ali kada se radi o članovima Udruženja lovaca “Karađorđevo”, dileme nema – definitivno je reč o herojima. Ostaje samo pitanje: šta oni rade u savremenom dobu u sred Vojvodine, gde vukova u šumi nema?
Odgovor na ovo pitanje dobili smo u razgovoru sa predstavnicima društva, ali najpre par reči o njegovom nastanku, koje seže u 1946. godinu.
“Nakon završetka Drugog svetskog rata, dolaskom kolonista na područje sadašnjeg naselja Karađorđevo koje pripada bačkotopolskoj opštini, selo je zaživelo, formirana je bila lokalna vlast, a nakon toga i lokalna udruženja građana. Pisani trag o osnivanju ne postoji, a prema sećanjima najstarijih članova i podacima iz Statuta iz 1984. godine, među prvim udruženjima, avgusta 1946. godine, rodilo se Udruženje lovaca ’Karađorđevo’ koje je osnovalo nekoliko kolonista, a kojima su se ubrzo potom pridružili i radnici tadašnje Vojne ergele ’Zobnatica’. Formirali su lovno područje na površini od blizu 4.500 hektara, od kojih je polovina bilo u privatnom vlasništvu. Lovište se danas prostire na hiljadu hektara manje”, priča za Magločistač predsednik ovog udruženja Bobo Vranješ iz Malog Beograda.
Vremenom se, kaže, udruženje menjalo i raslo, da bi svoj vrhunac dostiglo 1985. godine kada su brojali gotovo 130 članova. Danas ih ima ukupno 38, dolaze iz naselja Karađorđevo i Mali Beograd, dok im je krovno društvo Lovačko udruženje “Panonija” iz Bačke Topole, koje okuplja ukupno 250 članova kroz 5 seoskih društava.
Kao kuriozitet, članovi ovog društva ističu da je za vojvođanska lovačka udruženja nastala u periodu posle Drugog svetskog rata bilo interesantno da se bratime sa udruženjima iz drugačijih lovnih područja. Tako se 1974. godine Uduženje lovaca “Karađorđevo” pobratimilo sa Lovačkim društvom “Divokoza” iz Fojnice u Bosni i Hercegovini, pa su u to vreme lovci iz Fojnice porodično posećivali karađorđevačka domaćinstva, boraveći tu danima, i obrnuto, a neka od tih poznanstava traju i danas.
Karađorđevo, 1974: Bratimljenje sa Lovačkim društvom “Divokoza” iz Fojnice
Ratne godine napravile su distancu i pauzu u komunikaciji, međutim, ubrzo po okončanju ratnih dejstava, iz Fojnice je u Karađorđevo stiglo pismo poziva na obnovu bratstva, koje je sa ove strane jednoglasno i srdačno bilo prihvaćeno.
Tako ovo bratstvo traje i dan-danas, uz obavezne uzajamne posete bar jednom ili dvaput godišnje, ali i svakodnevnu komunikaciju i stvaranje nekih novih prijateljstava.
Goran Beslać iz Karađorđeva, član Upravnog odbora Lovačkog udruženja “Karađorđevo”, kroz osmeh prepričava i anegdotu kako je naučio koliko je izazovno ispoštovati sve fojničke običaje. Tako je, kaže, ispio litre kafe dok nije naučio da je potrebno okrenuti fildžan naopako kad je kafe dosta.
Predatori i ljudi uništavaju fond plemenite divljači
Zaduženja i pravila koja važe unutar udruženja su vrlo precizna i stroga, kako zakonska, tako i interna. Da bi pojedinac postao lovac, potrebno je oko godinu i po dana stažiranja, testiranja i provera, i minimum 1.000 evra ličnih sredstava za opremu da bi se zadovoljili propisani standardi.
“Tačno se zna od koje vrste divljači koliko jedinki i koje dobi smemo da odstrelimo tokom jedne lovne sezone. Ta uputstva dobijamo od matičnog udruženja na osnovu procene stanja na terenu. Nikad se ne ubijaju mladunci i ženke u reproduktivnom periodu. Ko prekrši pravila, postoji disciplinska komisija koja dalje slučaj procesuira MUP-u kroz pozivanje na krivičnu odgovornost, zatim, kako zakon dalje nalaže, pojedinac ostaje bez oružja i biva isključen iz društva”, objašnjava Beslać, dodajući da su takvi slučajevi izuzetno retki jer pravi lovci neće ni pomisliti da prekrše ova pravila.
Na kraju krajeva, lov je trenutno jedan od najskupljih sportova, kaže on, pa otud, “kada jednom uložite i uđete u udruženje, teško ga napuštate”, kaže.
“Nama je sam lov kalendarom predviđen u nekih 10 lovnih dana u godini, i poslednja nam je stavka na spisku aktivnosti. Pre svega, mi tokom cele godine vodimo računa o divljači i o njihovom staništu. Svako od nas mora godišnje minimum 40 sati da posveti radu na terenu. Svaki naš član zadužen je za po jednu hranilicu-sklonište za divljač koja uvek mora da bude puna i u funkciji. Stalno pratimo stanje na terenu u smislu balansa broja životinja, i očuvanja divljači redukovanjem broja predatora. Naše lovište je bogato fazanima, zečevima, divljim patkama i srnećom divljači i njihov broj moramo da održavamo. U tome nas remete predatori u vidu lisica, kuna i šakala koji su se poslednjih godina prenamnožili i koji užasno remete razmnožavanje primarne divljači, jer, na primer, jedan šakal ubije sve na šta naiđe – i ženku i mladunce ili jaja. Nezasit je i ništa živo ne ostavlja za sobom. Tu mi moramo na sve načine da pomognemo pre svega zečevima i fazanima”, objašnjava Beslać.
Od dodaje da se stalno bore i sa nepropisnom upotrebom herbicida i pesticida na njivama, ali i protiv ilegalnog odlaganja otpada.
“Ratari sami određuju doze koje su prekomerne, ostavljaju ambalaže na rubovima njiva koje mi potom sakupljamo da životinje ne bi došle u kontakt sa njima. To je veliki problem. Mi godišnje izgubimo i do 70 odsto zečije populacije, i procenjujemo da polovina od toga nastrada upravo zbog trovanja. Drugu polovinu unište predatori. Samim tim, zec nam je trenutno najugroženija vrsta, i zečeve zato posebno pazimo i prebrojavamo. Ugroženi su nam i fazani, pa smo u toku prošle godine u lovište pustili oko 800 piladi fazana”, kaže naš sagovornik.
Što se smeća tiče, selo do pre nekoliko godina uopšte nije imalo organizovano odvoženje otpada, pa je uglavnom pašnjak predstavljao lokalnu divlju deponiju koju su lovci čistili. Njihova nastojanja da kroz razgovor edukuju meštane o posledicama zagađivanja okoline imala su slab efekat. Danas je situacija malo bolja pošto bačkotopolsko Javno preduzeće “Komgrad” dvaput mesečno odvozi komunalni otpad seoskih domaćinstava, ali i dalje su česte pojave da pojedinci na putu iz sela kroz prozor auta izbace kesu sa smećem.
Ljudski faktor im, kažu iz Lovačkog društva “Karađorđevo”, predstavlja najveći problem i kada su u pitanju stalne akcije pošumljavanja.
Svake godine za tu namenu obezbede oko 1.000 sadnica. U nekoliko navrata su pokušavali da pošume seoski pašnjak, koji Mesna zajednica “Karađorđevo” izdaje zakupcima za košenje na period od 4 godine, međutim, stalno se ponavljalo da se prilikom košenja trave bezobzirno unište i mlade sadnice.
Idealan poklon za svakog lovca. Poručite vaš primerak porukom na telefon 0694150557 po ceni od 800,00 dinara (+ptt) ili ga potražite na kasama u maloprodajnim objektima: Peloponez, Temerinska 119, Novi Sad i Ferox Hunter, Cara Lazara 6, Kruševac. Za BiH, dostava iz Dvorova, Bijeljina (14km+ptt).
Zato planiraju da i sami prvom prilikom zakupe pašnjak u nadi da će za četiri godine uspeti da izneguju sadnice. U planu im je i formiranje vetrozaštitnog pojasa na potezima prilaza selu iz oba pravca. Za ove namene angažovaće geometra kako bi osnovano primorali ratare da povuku svoje obradive površine na propisanu udaljenost od puta i tako budućim sadnicama obezbede prostor.
Izvor: privatna arhiva Gorana Beslaća
S obzirom na to da su psi neizostavni pratioci lovaca, članovi ovog udruženja su aktivni i kao kinolozi i veliku pažnju posvećuju svojim ljubimcima i pomagačima. Učestvuju na utakmicama pasa u radu, pasa ptičara, kao i na izložbama, u čemu su vrlo uspešni.
Lovci su, konačno, tu i da pomognu, pa su tako prošle godine organizovali akciju prikupljanja čepova kako bi se prikupila sredstva za kupovinu dresova za novooformljeni seoski fudbalski klub. Takođe, seoskom hramu su donirali sadnice.
Neobičan put do sopstvenih sredstava za rad
Ovo lovačko društvo svoj rad finansira iz sopstvenih sredstava. Nikad nisu tražili ničiju podršku jer smatraju da su kao lovci aktivni na sopstveno zadovoljstvo, a i podrška krovnog udruženja im je dovoljna, kaže predsednik Bobo Vranješ.
“Najmanje smo lovačko udruženje, ali s najvećim prihodima. Manjim delom svoje aktivnosti finansiramo iz članarina, delom kroz organizovanja lovačkih turističkih tura, dok u osnovi prihod ostvarujemo kroz izdavanje zemljišta u zakup. Do površine od 22 jutra došli smo nakon što smo 2003. godine prodali nedovršen lovački dom, izgrađen početkom 80-tih godina prošlog veka donacijama i radnim akcijama. Međutim, zakon je 2016. godine propisao da se vlasništvo civilnih udruženja uknjiži na ime države, što mi nismo dali. I nismo bili jedini u takvoj priči. Tužili smo se sa državom i lokalnom samoupravom i nakon nepune tri godine spor smo dobili i konačno smo 2019. parcele uknjižili na ime udruženja”, priča Vranješ.
Tako su do pre dve godine lovci bili bez krova nad glavom, dok se nije stekla prilika da kupe odgovarajuću kuću na rubu sela, koju sada polako privode fukciji lovačkog doma.
Među lovcima koji su posećivali karađorđevačko lovište bilo je poznatih lekara, političara, estradnih ličnosti, pa i žena, kaže Beslać, i svi gosti su bili jedinstveni u oceni da je ovo jedno od najlepših lovnih terena.
“Krase ga jezero, pošumljeni pašnjaci i šumski pojas, a voda, šuma i trska su preduslov za kvalitetan lovni teren. Sve to divljač vidi kao prijatno stanište. Drugi lovci čeznu za ovakvim prostorima, a mi time možemo da se podičimo. Na nama je sad da očuvamo ovu lepotu koju imamo i ostavimo je narednim generacijama da je neguju”, zaključuje Goran Beslać na kraju.
izvor:www.maglocistac.rs