Moj najomiljeniji lov bio je oduvek lov na divlje svinje. Možda i stoga što je opasniji od drugih, a to izaziva veću draž. Iz svoje lovačke karijere nosim na duši dvadesetosam divljih svinja; iz visoke zasede odstrelio sam 17 komada, iz niske, sa zemlje, 8, a po tražnji, buširanju, 3 komada.

Lov iz visoke zasede podesan je za komotne lovce; to je bezopasan, posve komotan način lovljenja, gde se, pri čekanju može malo i da gucne, pa čak, s izvesnom opreznošću, i da se puši. Lov iz niske zasede za dobrog lovca i pouzdanog strelca sa sigurnom, valjanom puškom, također nije opasan, ali je tu već potrebno više opreznosti, hladnokrvnosti, i naročito mirnoće. Jer divlja svinja ima vrlo oštar vid i sluh, i ona, usprkos svoje krupnoće i nezgrapnosti, dolazi iznenada, i naročito kad sneg pokrije suvo šumsko lišće i grančice, nečujno iskrsava pred lovca i iznenadi ga. Lov na divlje svinje po tražnji najteži je, i ume biti i najopasniji, naročito u doba kad se krmače prase. Onda je savetno da lovac i ne ide sam, već više njih, a najmanje dvoje. Ako lovac samo ozledi krmaču ili koje od prasica, nastupi dernjava, i sva okolna grla koja tu dernjavu čuju, jure kao besomučni u pomoć, spremni za napad. Tada je savetno da lovac što brže „očisti čustva“, da se, ako može, hitro uspne na kakvo obližnje drvo, i osigura se. Inače je izgubljen... Divljač pobesni, a naročito krmača napada kao luda...

Divlje svinjče po tražnji, bez vidljivog traga, vrlo je teško naći i približiti mu se, izuzev onda ako ima vratobolju (ukočenost vrata). U tome slučaju može mu se prići i na 4-5 koračaji, samo to nije lovački, ubijati obolelu divljač, koja ne može da se brani. Inače, po svežem, snežnom tragu može se do divljeg svinjčeta doći i iznenaditi ga pri ležaju.

Za vreme mojeg boravka u Sv. Demetru, u Erdelju, gde sam na jednom spahiluku bio upravnik, pojavio se jedan ogroman divlji vepar, koji je u kukuruzu činio dosta velike štete. Svake noći ulazio je on u kompleks kukuruzne kulture, koja je zapremala nekih 400 jutara. Da bi se on odbio i zastrašio, paljene su na više mesta vatre, ali je vepar i pored toga, zaobilazeći nadaleko, ulazio u kukuruz, i činio dalje štete. Ni čuvari polja, ni oni šumski nisu mu mogli dohakati.

Kad se kukuruz obrao, posekla tuluzina i uzoralo za proleće, početkom novembra pao je prvi sneg, i napadao, prekonoć, na 20-25 cm. Izjutra, dođe mi čuvar šume, i reče mi da je spazio tog ogromnog divljeg vepra kada se vraćao u šumu, egzemplar koji se retko može videti.

Zadržim čuvara na doručku, pa zatim pođemo oboje da po tragu potražimo zlokobnog „crnog kaluđera“. Šumar je imao sačmaru kalibra br. 10, čijih smo pet patrona ispraznili i onda napunili sa 6 grama baruta i kuglom, a ja sam poneo svoju manliherku repetirku, 9mm, sa dva magazina ekspanziv-patrona, te pođemo tragom po snegu.

Išli smo tako više od dva sata, uvek po tragu, i došli smo do vrha brega. Odjednom, šumar me uhvati za ruku, pokazujući mi ćutke prstom na jedan oboren grm, uz čije je deblo ležao on - divlji vepar... Zastadosmo oboje kao ukopani. Vepar nas oseti i sede. U tom trenutku planu moja puška, uzevši ga na nišan ravno u grudi. Istovremeno, opali i moj šumar naniže ispod očiju koje se i ne mrdnuše. Samo se sneg oko vepra počeo da crveni... Vepar je ostao nepomičan. Pođosmo zadovoljni kući.

Odmah posle ručka, šumar i kočijaš odoše saonicama po odstreljenog vepra. Bio je to jedan od vrlo retkih egzemplara. Pošto mu je glava bila ispod očiju nagrđena ranom olovne kugle, tako da nije bila za prepariranje, dao sam svome gospodaru, kao trofej, samo oba zuba, - koji su ličili pre na male rogove – i dve stražnje šunke. Sebi sam uzeo prednje, a ostalo sve ustupio čuvaru šume.

Uspomena iz starih vremena koje se i danas još rado sećam.

Đ. Stojković, N. Sad

Lovački glasnik, glasilo Saveza lovačkih udruženja za Dunavsku Banovinu, god. XV, broj 9-10, septembar-oktobar 1936.

Iz dnevnika lovca