Pričamo ja i moj kolega lovac Branjo kako bi bilo da odemo malo u lov na Ozren a pozvani smo.

Nismo dugo razmišljali i dogovor je pao. Krećemo u ranim jutarnjim satima u pravcu Tuzle,  a snijeg pada što Branjinom terencu ne čini nikakve probleme.

Prolazimo Tuzlu magistralnim putem ka Doboju i u Petrovu krećeno ka planini.

Put običan a dobar, pored njega se smjenjuje borova, jelova, hrastova i bukova šuma puna žira, pravi raj za divlje svinje ali snijeg ne jenjava.

U svakom momentu očekujem da nam svinje počnu pretrčavati preko puta pa zamalo nisam izvadio pušku iz futrole.

Penjemo se tako i dolazimo na vrh planine na kome se nalazi lovačka kuća Lovačkog udruženja “Fazan” iz Doboja, sekcije Brezici.

Kuća domaćinska sa fasadom i izvanredno uredjenom unutrašnjosti, sagradjena prilozima ovdašnjih nesebičnih lovaca.

Ispred kuće i u kući nas dočekuju lovci kao najrodjenije, ispozdravljasmo se, a zatim odmah pade meze i nazdravismo.

Sniježna padavina se iskoristi za razmatranje taktike koja je ubrzo utanačena i odmah se znalo gdje ko ide i šta radi.

Snijeg uskoro prestaje a kolege lovci kao po naredjenju ustaju i kreću na dogovorene pozicije a hajkači koje predvodi glavni hajkač Drago Bibo,  a njegova se poštuje i sluša.

Nedugo zatim se čuje pucanj i pada svinja od nekih 120 kila nakon čega sledi povratak u lovačku kuću.

Pitam neke lovce zašto tako brzo a oni vele mi to tako, nek ostane nesto i za sledeći lov, a vidiš imamo i podmladak pa im dajemo primjer.

Svaka čast, sta reći osim pohvala a divlja svinja je u tili čas bila sredjena. Branjo odmah naruči jagnje koje se nedugo zatim nadje na ražnju.

Večerali smo uz prvoklasnu domaću rakiju, a zatim dodje i čas rastanka, nažalost.

Rastadosmo se kao familija a nebi im imena nabrajao da nebi nekoga preskočio,  a svi isti dobričine.

Ovom prilikom se neizmjerno zahvaljujem na nesebičnom gostoprimstvu mojim kolegama Ozrencima.

Vidimo se i družimo na nekoj drugoj planini a mogla bi to biti i Majevica.

tekst i foto: Ljubo Marković