Ponekad, tako, usred noći, probudi me neko unutrašnje uznemirenje. U sobi svetlo. Znam: to mesec sija napolju. Pomičem zavesu i sedam kraj prozora. Bej, moj pas, izašao iz kućice i sedi na snegu u senci stare topole; zagledao se u blistav pun mesec.

Uzanom prtinom klizi kroz baštu sen jedne mačke. Nešto me štrecne u duši i dah za časak zastaje... Gipko, duguljasto telo mačke podsetilo me na jednu malu vidru, koju je jednog letnjeg dana, dok sam lovio ribu u jednoj planinskoj rečici, otkrila moja keruša Maja. Posle sam je bio pripitomio i poklonio devojci sa kojom sam se slučajno sreo u šumi. To malo stvorenje pričinilo mi je nekad puno, puno radosti. I mnoga srodnica male vidre što je docnije iznela svoje sjajno krzno iz domaka moje puške, ima da zahvali samo uspomeni na malu Ja-ja, koja bi iznenada iskrsla u sećanju kada uveče na mesečini čekam divljač. Da, jedna mala umiljata vidra... Samo, možda sam se ja tada nečemu drugom radovao. Možda i nisam, nego se to meni sada samo tako čini... „Ja-ja! evo ide naš lovac!“, uzvikivala je jedna sićušna devojka i veselo tapšala rukama kada sam se pojavljivao na domaku malog logora koji se nalazio na jednom šumskom proplanku. Posle se rukovala sa mnom i sa ljupkom podsmešljivošću prinosila mi ruku da je poljubim, što sam ja, šumski čovek, uvek odbijao. „Uh, divlji!“, prošaputala bi ona tada i napućila usne. Kako sam samo mogao da ne poljubim tu malu ruku koja se gubila u mojoj gruboj šaci! Ili sam je ljubio pa se sada ne sećam. Ili... ili je to možda bio samo jedan san u šumi...

Nad snežnim poljem uzdigle se mrke konture stare hrastove šume. Nešto divlje, meni tako blisko i prijateljsko, zapahnjuje me iz nje. Svet šume oživljava oko mene. Sitni, beznačajni doživljaji iz mog lovačkog života uskrsavaju u sećanju i struje jedan za drugim kao male svetle sličice. Poneka davno, davno zaboravljena uspomena iskrsne odnekud iz snežne noći i kruži mojim duhom kao nemirna zalutala ptica. Smejem se, odmahujem rukama; poneki put i uzdrhtim, ali to je od zime koja struji kroz pukotine na prozoru...

Čemu sam se to smejao malopre? Da, bio sam se setio jedne male šale sa jelenima. Bilo je doba njihove bračne sezone i šuma se orila od gromke rike. U osvit jesenjeg jutra prikradao sam se kroz visoku ritsku travu, dok mi je obilna rosa neštedno kvasila odelo i obuću, a čitavi rojevi komaraca, zamrli od noćne svežine, nemoćno obletali oko glave. Jedan lep jelen bio je skupio na proplanku desetak košuta i gromkim glasom objavljivao okolini da je to njegov posed. U tihom jutru odjekivao je moćni bas, svadbena pesma ponosnog kralja šume.

Priljubljen uz stablo stare vrbe čije su me grane skrivale, izvadio sam iz lovačke torbe i malu napravu, i podražavajući glas jelena zagrmio pretnju zaljubljenog suparnika.

Gospodar čopora trgao se kao munjom ošinut. Za momenat izgledalo je da ga je tolika drskost sasvim zbunila, ali se odmah pribrao i zauzeo stav za borbu. Spreman da se bori na život i smrt, ponosno je zabacio granate rogove i zagrmio izazov.

Odgovorio sam mu još gromkije i počeo da kršim trsku oko sebe, podražavajući preteće udaranje rogovima – poziv da na miru napusti svadbeno poprište dok još ima vremena.

To ga je prosto izbezumilo. Zar njega koji glasom dominira nad celom okolinom, njega koji već godinama neograničeno gospodari u ritu, pozivaju da bez borbe napusti svoj čopor, svoje košute! Svaki mišić podrhtavao mu je od srdžbe i besa dok je plamenim pogledom tražio nevidljivog protivnika u čestaru. Iz raširenih nozdrva izbijali su mu čitavi stubovi pare, mlatao je srdito rogovima, ispod nogu izbijali su mu čitavi buseni zemlje koja je prštala po okolnoj trsci, u besnom trku obletao je oko košuta koje su bile podigle glave i sa ljubopitstvom očekivale ishod sukoba, da bi se zaustavio na ivici proplanka i muklom isprekidanom rikom pozivao drskog upadača na čistinu, – a ja sam se sav tresao od prigušenog smeha, radosniji nego da sam ih desetine pobio.

Iz dnevnika lovca-Zbirka najlepših lovačkih priča za period 1935–2020.

Miodrag Borisavljević Sa dozvolom pisca, preštampano iz Srpskog književnog glasnika.

Lovački glasnik, glasilo Saveza lovačkih udruženja za Dunavsku Banovinu god. XV, br. 6-8, juni-avgust 1936.