- Moja priča
- الزيارات: 2477
Moj prvi „lov na šljuke“
Premestili mi dobrog lovačkog druga Vasu u Apatin. Nema više onih lepih zajedničkih lovnih izleta po futoškom ataru. Nećemo, zadugo, videti njegov veseli lik, pri hodanju po njivama i oranicama naših lovišta, i neće nas više zadirkivati svojim vedrim lovačkim humorom...
Iskreno sam se stoga obradovao kad smo se opet našli, nedavno, u Novom Sadu. Posle srdačnog pozdrava, razgovor je, dabogme, skrenuo na lov. Apatin znači u lovnom pogledu zaseban pojam. Desna obala Dunava kod Apatina je san svakog lovca...
Pogodio je zato moj drug Vasa u najintimnije lovačke žice moje prirode, kad me je pozvao da u narednu nedelju dođem u Apatin,na šljuke. Dabogme da sam namah svesrdno pristao.
– Sigurno, dakle?
– Sigurno.
Donekle mi je, doduše, bila pomućena radost kad mi je drug Vasa napomenuo da ne povedem svoga psa Džeka. To će biti za njega, znao sam, crna nedelja, kad gazda krene s puškom u lov, a on mora da ostane kod kuće.
I doista, kad je u ugovoreni dan došao čas polaska, cvilio je tužno. Zatvorio sam ga s teškim srcem u kupatilo, i otišao već pre zore, u dva sata po ponoći, na stanicu.
U restoranu, obuzelo me je radosno raspoloženje. A kako i da ne! Šume u blizini Dunava, kod Apatina, najlepša su naša mesta za lov na šljuke. Već sam sebe gledao kako tumaram šumom pun najlepših nada, i kako se hitra šljuka diže kao strela i proleti u nemirnoj liniji. Valja tu biti izvrstan strelac, ako se želi uloviti takvu poslasticu, koja nije stvorena za “običnog smrtnika“. Čuo sam već šljukin zov, udisao dah šume, i počeo da osećam slast i poeziju lova, kad me iz mojih sanjarija prene prozaični glas železničkog službenika: „Futog, Gajdobra, Odžaci, Sombor - prvi kolosek, desno...“
Ponesen onom obligatnom gurnjavom, ulazim u voz. Promiče sitna kišica. Još mrak. A sveta neobično mnogo.
– Šta je to danas? pitam jednog poznanika.
– Vašar u Palanci.
Moradoše prikačiti još jedan vagon, te krenusmo iz Novog Sada već sa izvesnim zakašnjenjem.
U Futogu ista slika. I novo pola sata zakašnjenja. U Gajdobri voz se ispraznio, otkačiše suvišne vagone. No posle Gajdobre, opet se načička voz. Šta je? Crkvena slava u Odžacima. Vagone prikačiše ponovo, te stigosmo u Sombor sa preko sat zakašnjenja.
Apatinski voz je, doduše, velikodušno čekao na priključak iz Novog Sada, ali je isto tako velikodušno čekao i na priključak iz Vinkovaca i Subotice...
Tako smo stigli pred Apatin podrug sata kasnije no što mi reče drug Vasa. Stajao sam u hodniku vagona da izdaleka već sagledam apatinske šume. Eno ih. Osećao sam prijatno uzbuđenje. Dan se prolepšao. Posle duže jesenje kiše, granulo sunce, obasipajući čarobnim svojim zracima živopisnu okolinu.
Veselo se, na stanici, skidam s voza. I ovde silan svet. I u Apatinu je danas crkvena slava.
Očima, dabogme, prvo tražim druga Vasu. Ali uzalud. Nema ga nigde. Šta to znači? Znam ga da je uvek tačan. Da mu se nije šta desilo?
Šta sam znao, uputim se u varošicu. Kod crkve pobožan svet stoji, čak na ulici, i krsti se. Služba je gotova. Pokazaše mi kuću prijatelja Vase. Ulazim u lepo i uredno, cvećem ukrašeno dvorište, i, zabrinut, tražim stan. Eno gazdarice.
– Šta je sa Vasom? pitam, pozdravivši je.
Ona odgovori mirno:
– Pa, on je otišao još rano izjutra u lov, kolima...
Razočaran, zurio sam u tragove kolskih točkova, koji su se još videli na vlažnoj zemlji.
Zbogom šljuke...
Quid nunc? Ne ostaje drugo, već da pogledam pobliže apatinsku crkvenu slavu. To sam i učinio, i pojeo sam porciju čuvenog apatinskog ribljeg paprikaša. I onda na voz, kući.
Džek je radosno mahao repom, kad sam otvorio vrata kupaonice, da ga oslobodim ropstva. Pomilovao sam ga nežno:
– Dobri moj Džek, nek te nije žao. Nisi ovaj put u gubitku.
Iz dnevnika lovca - Zbrika najlepših lovačkih priča za period 1935-2020
R.Kadić, N. Sad, u oktobru,Lovački glasnik, glasilo Saveza lovačkih udruženja za Dunavsku Banovinu, god. XV, broj 9-10, septembar-oktobar 1936.