Prohladnog prvog dana meseca marta 1969. godine krenuh po podne vozom za Rudo, gde su me drugovi pozvali u lov na medvede i divlje svinje.

Pri pozivu mi rekoše da pozovem nekog od višegradskih lovaca, sa kojim sam, takođe, održavao vrlo dobre lovačke odnose. U Višegradu nađoh u jednoj kafani zajedno većinu drugova sa kojima bih rado išao u lov u okolinu Rudogt. Tu su bili Đoko, Dragiša, Mitar i drugi. Kada im saopštih cilj svoj posete i poziv iz Ruda, razmišljahu ko sve da pođe od njih, dok najzad Đoko ne predloži da mi ovako skupa odemo u Kamenicu, gde se, reče, meštani sela oko Rujišta žale da jedan medved vrlo često otima ovce i nosi ih u kamenit prostor, kod jedne pećine. Oni su verovali da ih nosi u pećinu, jer su u neposrednoj blizini pećine nalazili ostatke koža odnetih ovaca. Predlog usvojsmo svi, tim pre što je voz za Rudo več bio otišao, a mi smo još uvek bili u veselom raspoloženju. Brzo se spakovasmo u kombi i tako nas osmorica kretosmo za Kamenicu. U hladno i tmurno martovsko veče stigosmo pravo kod odbornika, koji nas dočeka vrlo ljubazno i već posle desetak minuta u kuću stiže nekoliko meštana, spremnih da pođu ujutru sa nama u hajku. Svaki od njih želeo je da doprinese likvidaciji medveda, jer je svaki od njih dao svoj deo danka ovom nametniku. Rano ujutru stiglo je još nekoliko hajkača. Svi su oni uporno tvrdili da medveda viđaju u stenama blizu pećine i da sve ovce koje ubije nosi tamo u taj prostor. Još rekoše, kada ga neko poplaši, da ide jednim pravcem kraj Drine nizvodno i uvek prolazi pored jednog velikog bora.Drugovi  odlučiše da ja držim zasedu kod bora,pa sa jednim pratiocem kretoh sat ranije, jer sam morao zaobilaznim putem, preko stenja. Jutro je svanulo vedro i hladno, u toku noći palo je na smrznutu zemlju 3- 4 cm snega. Več u osam časova sa pratiocem- vodičem bio sam kod označenog bora, odakle mi ovaj pokaza mesto gde se nalazila pećina i medvedov prostor. Osmotrih dvogledom prostor ispred pećine i nedaleko od nje ugledah tri divokoze, koje su mirno pasle. Ova okolnost me odmah uveri da ta pećina i prostor oko nje nisu tako ozloglašene, jer iako su divokoze brže od medveda ipak u prirodi se znaju postori na kojim je neko neprikosnoven, a neko uljez, spreman da beži od vlasnika prostora. U očekivanju da naiđe grupa od sedam lovaca i sedam hajkača divio sam se prostoru u bližoj i daljoj okolini. Rano martovsko sunce obasjavalo je hridine kanjona Drine dok je ona, ukroćena Perućičkom branom, rekao bih stajala nepomična i azurno-plava. Kanjon je bio pošteđen njene vekovne buke u liticama stešnjenog korita. Magle, iako je ona ovde vrlo čest gost, nije bilo nigde. Najzad, preko vrletnog grebena neposredno pred pećinom ukaza se kolona lovaca  i hajkača, koji su oprezno nastupali preko litice...

Nastavak u štampanom izdanju...

Despot Vračarić